Srpski književni glasnik

CIC: MH

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига МТ, Број 5. — 1 Јул, 1922.

ГРОБАР.

У први мрак враћао се са гробља, пролазио улицама као сен, гледао подмукло испод натученог шешира и претио пролазницима својом високом и погуреном појавом. Ишао је не поздрављајући никога. Људи му се склањали с пута и плашили га се, а говорило се по варошици да се он не боји ни Бога ни ђавола. Једном, за време олује која га је затекла на путу, опсовао је гадно, и није успео ни завршити кад га гром обори на земљу. Остао је лежећи неко време, не знајући ништа за себе, а кад се расвестио и прибрао, устао је, подигао небу стиснуту песницу и рекао подругљиво:

— Ипак ми ниси могао ништа учинити!

Причало се за њега да је негда био богат и бесан: клао је вола кад би му се пријело говеђе срце! Зими-- је упрезао тројку у саонице, стављао на задње седиште упаљену пећ са чунком на глагол, и јурио улицама као безуман. За њим се дизала вика: жене су се крстиле од чуда, људи се смејали толикој лудости, а деца га гађала леденицама у леђа вичући:

— У-а! Брзи воз! У-а!

Било је то одавно. У то време је радо долазио нашој кући. Био је тврдоглав као јуне, пуст као ветар. Једном је у пићу скочио на улицу са другог спрата нашег чардака, и у мало се није струнио. Пао је на сокак, у чије су блато општински фењери бацали прљаву, жуту светлост, па отишао кући заборавивши капу код нас.

Неко време ишло је све добро: у обућарници радило му је десетак радника, и отуда је допирала на улицу лупа у

21