Srpski književni glasnik

Гробар. 323

и бректала под притиском да му се чинило да види како јој се напињу бокови. Ипак му је све то било мало. Наместио је поново арбију, узео чекић и ударио обема рукама, из све снаге...

Пуче прангија. И, као што је предвиђао, зајечаше звона на звонари. Под заталасаним ваздухом попрскаше прозори на старој цркви и попадаше са звеком на напуштене плоче гробова. Уплашено јато врабаца прхну са брестова у правцу планина које су мамиле миром, а занихаше се изненадно и раширише се у страну гране у дрвећа. Прангија се диже помамно у вис, заошинута разорном снагом барута, па му сручи у лице, као хотимице: камење, циглу, земљу и пламен, издиже и њега у зрак и скотрља га низ брдо пресавијеног као крпу.

Дигли су га одатле крвава, отечена лица и очију. Нико га није могао познати. Ситно камење забило му се у образе и чело, уста су му била раздрузгана и надувена, барут му спалио бркове и обрве, а око њега се осећао тежак мирис који подсећа на изгоретину или запаљени рог. На неколико корачаји далеко лежала је осмуђена јагњећа шубара, а под брегом му нађоше кесу са дуваном и кресиво.

Мислило се да ће остати сигурно слеп ако га смрт буде поштедела. · Њему не би ништа: очи су му остале неповређене као чудом, а изменио је кожу на лицу као озренска гуја. После месец и више дана сишао је у варош. Био је толико измењен да се морао јављати људима који га нису познавали. Кад му порастоше бркови и обрве, он постаде обичан, ма да страшан, и лица изрешетана плавим мрљама барута као војничка мета.

Досадила му се варош; прангија је у њему убила бес рушења, те је замолио председника општине да га постави за гробара. Испунили су му жељу, и од тога доба га кавана ретко виђала.

Живео је тамо скоро заборављен. Успео је сазидати кућу на самом Озрену, и то на камењару, у леглу гуштера. Дан му је пролазио у побожној тишини гробља, а ноћ у страшном и претећем мраку планина. Лети је ишло и којекако: расцветале би се трешње у гробљу и попрскала кора на дрвећу под пролећним соковима. Од некуд се чуло зујање каквог матичњака са Озрена, а висока трава скривала је гробове и на плочама пиштала гуја звечарка. Планине су му доносиле хлад