Srpski književni glasnik

· Гробар. 395

Тако су му пролазиле године. Зими се дизао рано, навлачио на очи умашћени шешир, обвијао шал око врата и одлазио гробљу. Кошава га носила очишћеним и смрзнутим путем, дувајући му у леђа, шибајући му уши мразом. Пред њим се шири долина: бела, ожалошћена, пуста. Црни се само приземље дугачких плотова и циче врапци у трњу крај пута. Каткад му је мећава бацала у лице снег, лед и дим каквог оџака. Он иде, одупире се ветру, увлачи браду у дигнуту јаку од капута, осећајући бол од залеђених бркова који стежу уста. Пролазећи улицама, гледајући куће чији влажни прозори чувају топлоту и мир толико људи, он осећа свирепи бол што зна да му је та срећа ускраћена, и што му је слична олуја прошла душом и све уништила. Журио се. На крају вароши сачекаће га окупљени пси, а забљештаће му пред очима залеђена Градашница и указаће се замагљени видик планина. Гробље се губи у белини; накривљена ограда стење под теретом снега, а под мразом набрекла врата засута су до врха. Улазио је унутра. Поздравља га обновљени фијук ветра, крцање дрвећа и оштро иње које пада са њега и забија се у лице. Кроз излепљене прозоре продире у капелу немилостиви дах зиме, а извијена врата дрхте под мећавом.

Ложио је ватру, седао на троножац и чекао да прође кратак зимски дан. Све је око њега било жалосно и страшно. Зима му је одузела урођену љубав горштака према природи и заледила му чесму више гробља. Каткад је излазио напоље. Под дебелим слојем снега ишчезавали су гробови: видели се само окрњени камени споменици или се црнела немоћно на снегу ветром ишчупана крстача. А са планина, обалама Градашнице која запљускује гробље, јурио је помамно ледени дах замрзнутих језера, чуо са прасак обрваних стена и потмула претња задихане природе која бучи кланцем, бежи у поље и носи са собом вихор, вејавицу која заслепљује, хуку планина које стењу.

Каткад, долазили су му гости: каква пратња или озебли дрвари који би му оставили по коју цепаницу. Он се трзао из мисли, дизао се журно и уступао им своје место крај ватре, желећи да што дуже остану са њим. Напуштали су га брзо и журили се кућама. Ветар је односио пољем њихове узвике којима су гонили озебле волове, и он се поново налазио лицем у лице са промашеним животом.