Srpski književni glasnik

326 Српски Књижевни Гласник.

Једна зима га извуче из заборава. Од некуд се нађоше на крају варошице неколико несташака који му досађиваше грудвама. Он је бежао од њих; капа му је падала на земљу, а за њим се разлегала победничка вика дечурлије. Он се окретао, викао, претио или молио, али је све било узалудно пред децом, чије доба не зна за сажаљење. Одговарали су му грудвама које су падале на њега као усов, прштале му по глави и леђима, и упадале у раздрљена недра. Једном се оклизнуо и пао; они су полегали по њему, напунили му уши, груди и уста снегом, и удаљили се неколико корачаји гледајући га подсмешљиво. Он је устао, испљувао снег, отресао капом лед са одела, и онако гологлав, осрамоћен, увређен до срца, испружио је руку која је држала капу, и дрхтала од срамоте, и показао им гробље рекавши:

— Ах, неваљалци! Сви ћете ми доћи онамо!

Било је у његовом гласу нечега пророчког и страшног и за децу која су немилостива, али чија је душа јако упечатљива пред необичним призорима. — Доћи ћете ми сви! поновио је он и продужио гробљу, држећи још увек капу у руци, претећи им својим ћелавим теменом и седом косом.

Те зиме зареди по варошици гушобоља, и они му дођоше... Ни један не остаде да у пролеће бере каћунак. Са њиховим доласком обнови се јаук у гробљу, али он остаде неосетљив и хладан.

Тај догађај се није могао сакрити од паланке где се сваки дођагај препричава. Прво покушаше да га смене са дужности, али не успеше обрлатити председника, који није био сујеверан. Затим се неколико њих одлучише да га истуку, и побегоше пољаном кад им он показа гробље. Једном се запио у вароши и заборавио ископати раку. Општински полицаја га нашао у кавани, и пред људима ударио му неколико штапова по леђима.

— Вељо! вриснуо је и бацио капу. Вељо, доћи ћеш ми и ти, и то брзо!

Дигао је капу са земље, узео дрхтавом руком штап и пошао вратима. Ту се окренуо. У очима купиле су се сузе, а глава дрхтала немоћно, старачки, крећући браду лево и десно. Био је страшан, измењен; плаве мрље на лицу биле су подишле крвљу, а уста се тресла под белим брковима. Чинило се свима да му под болом недостају речи. Стајао је