Srpski književni glasnik

Гробар. 327

тако неколико тренутака: укочен, исправљен, нем и испружене руке у правцу полицаје. Напрезао је и последњи остатак воље да проговори и савлада сузе, а затим рече гласом у коме је било неке неумољиве сигурности: — Доћи ћеш ми, или ћу ово бацити где не треба! — Говорећи тако, он се ухвати за косу и шкрипећи зубима изиђе и упути се гробљу: висок, задихан, претећ. Нису га хтели оставити на миру. Шта им је скривиог Зар не виде у њему борца који је мучно прошао кроз живот и чекао крај свему7 Зашто га муче кад су му знали прошлостт.

А у кавани владала је страшна тишина. Чинило се свима да су присуствовали проклетству. После три дана, купајући се у амаму, умре од мане срца Веља полицаја.

Дошао му је и био веран заказаном састанку. Донели су га из вароши на кочијама и положили га на широки сто милостиње у капели. Остао је са њим читав дан и гледао га са мржњом, мислећи како је по некад и смрт немоћна бацити заборав преко људских задевица. А Веља је лежао на столу избацивши страшно у вис своју жуту браду. Клонулих руку, надувених очију, он је показивао испод бркова своја уста у чијем је последњем покрету било још неке топлине. Био је немоћан, безопасан; страшни штап остао му је у вароши; раскопчана кошуља на прсима указивала је његове гојазне груди чије су маље стрчале у вис некако укочено, хладно мртвачки. Из шпага на капуту вирио је крај велике мараме којом је дотеривао браду и бркове, а на столу лежала је лула, указујући у њему човека који воли топло огњиште, породицу и мир у њој.

Сутра дан је дошао лекар из вароши да утврди од чега је дошла смрт. Капела је била осветљена мртвачком светлошћу свећа; негде око гробља звекетала је мирољубиво меденица неког стада, а на Озрену одјекивала је секира дрвара и мирисала расечена буква. Лекар је радио свој страшни посао. Гробар га пратио хладним и неумољивим погледом, слушао равнодушно како капље крв по земљаном патосу, и као да није осећао јак задах крви, лешине и меса.

Од тога дана био је потпуно усамљен: обилазили су га далеко. Свима се чинило да се то под његовим натученим шеширом смрт шета варошицом. Чаршија је за 'њега била пуста кад је пролазио њоме, јер му нико није хтео упутити