Srpski književni glasnik

328 Српски Књижевни Гласник.

ни речи. За његовим столом у кавани није било никад никога. Правили су му увек место и остављали га самога. Он је пио ћутећи, излазио посрћући, и одлазио кући, сам као напуштени пас, неумољив у мржњи, тајанствен као и сви које људи одбаце од себе. На улици бежала су од њега и деца, јер му је за име било везано проклетство, безбожност и смрт, а чинило му се да га више не нападају ни пси. Пекла га је мржња ближњих. Ма да је био толико несрећан у животу и имао разлога да буде зао, ипак није мрзео никога све док није био нападнут. Снага га напустила одавно, по коси је пала месечина пре времена, и ништа му није остало до речи, клетве усамљеног старца. Био је нападнут и бранио се како је знао; шта има грешнога у томег

И ако је у својој одбрани према паланци био тврдоглав, ипак је далеко обилазио око куће оне деце која помреше од гушобоље. Ма како да је веровао да она нису помрла под његовом клетвом, ипак му је на дну савести бујала клица кајања коју је покушавао угушити. Једнога дана, занет мислима, није ни гледао где иде; тргао се кад су иза високих ограда полетеле на њега каменице и кад се зачула клетва:

— Да Бог да умро под плотом! Нашли те на улици цркнутог као пса! Да Бог да те покопали неоплакана и неопојена као циганина! Не смирила ти се душа ни овога ни онога света!

Бежао је као кукавица, не смејући да им одговори. Под њим су дрхтале старачке ноге и сипња гушила дах у прсима. Зима се ближила крају; снег се топио нагло под југом, и црна боја земље имала је у себи нечега новог, топлог. Кроз долину мумлала је мутна Моравица, плавила крај, односила све пред собом и умивала стогодишње врбе крај обала. Гдегде под планином белео се чудно заостали снег и копнео под топлином која се расплинула околином. Небо је било чисто, плаво као зеница, опрано пролећним кишама и југом који је по њему гонио заостале облаке. Он посрће по друму, не гледајући како му шишти блато под ногама, и тетура се под неким болом који га обузима први пут. Одело се пушило на њему под сунцем, а са дрвећа и кућа испод којих је. пролазио, плаче снег под пролећем и засипа га крупним капима бисера. Никад није осетио толики страх. Изгледало му да са свих страна чује претњу за себе, и да то њега гони продужени шум набујалих потока што јуре низ Озрен.