Srpski književni glasnik

330 Српски Књижевни Гласник.

Он се окрену вратима и занеме. Хтеде заклонити очи руком, али не имаде снаге ни да је покрене. Нека сила диже га и постави на ноге укоченог као копље. Крај врата стајао је Веља полицаја, исто онако дебео и жуте браде која му је досезала до појаса. Био је блед, земљосан, претећ, а у руци је држао штап којим је негда тукао цигане и нераднике. Уз њега стајала су деца; он их познаде све, а нарочито онога који је био најнасртљивији од свих. Били су гологлави, мирни. Од воштаних лица одударала је чудно коса која је задржала свој топли сјај. Изгледало је да су нарочито дошли да га ожалосте својим присуством. Он се загледа у њих; очи му се преносиле преко њихових лица, и угледа једног који је био одевен у одело што му га дао ђачки фонд. И као нешто што му. се урезивало пламеном у мозак, он спази на 'оковратнику његовог капутића жута, невешто извезена слова Глише терзије: Ђ. Ф.

— Тодоре! понови глас.

Он ништа не рече. Пламен са огњишта осветљавао. је ђаволском радошћу тај призор. Затворио је очи хотећи одагнати привиђење, а кад их је отворио, они су били ту, и он се ужасну видећи да и њихове сенке играју по зиду. Покушао је окренути им леђа, али не могаде. И тако укочен, отворених уста, избезумљен од страха, немоћан да учини ма и један покрет у своју одбрану, он је осећао како се у њему удваја све: дух, очи, осећање. Један део тога продирао је у тајну и вукао га неодољивом снагом мртвима. У томе тренутку чинило му се да види себе на средини капеле: очајног, 'укоченог и накострешене косе. Умирао је, само га смрт узимала полагано, уводила постепено у тајну бележећи му ужас у очима. Прикупио је остатак воље; чинило му се да му се враћа снага и свест, и он помисли на секиру која му је била за леђима...

— Тодоре! викну глас још једном. У томе тренутку Та неко гурну у леђа, и он паде лицем на земљу.

СТ. В. ЖИВАДИНОВИЋ.