Srpski književni glasnik

ЕЛЕГИЈА.

Док се, у још неупокојену ноћ, у сени црних палата које личе на тамнице, враћам својој кули где проводим живот посматрајући три посестриме куле, ходајући без журбе, застајући чим ме каква бела пруга светлости подсети на свет који више није мој, ја помишљам на безбројна врата на која нисам прошао, на безбројне руке које нисам миловао, на безбројну косу коју нисам расплео, и на све ствари које сам могао да уочим, и на све снове које сам требао да сањам, и на све тајне које нисам открио, “и на све непријатеље које сам могао презрети — и тада жалим своју задовољену слепоћу, и страховито дно своје несвести, и краткоћу својих жеља — пожара који осветљују цео свет и који се гасе наједном као под једним дахом...

Колико ме тада боде успомена онога на што се нисам знао да усмелим и извесност јединих тренутака у којима је нешто могло да буде извршено, а којих више неће бити; оних путева који се отворише ненадно као брзе водене пруге, и који се затворише а да их ни видео нисам; удеса с којима сам требао да се укрстим, и који су били мени намењени, и који су могли да измене све, и које нећу сусрести по други пут...

И срце ми куца тако жестоко, те се ја заустављам У сени једне високе палате и чини се да очекујем нешто што одговара мојој тузи: бледи акорд виолине, срдити топот каквог коња, арију какве песме нујне попут чулности.

И ово су, мислим, ствари које пролазе и умиру и ишчезавају кроз вечност, тренутци једини, кретње и покрети који се не враћају више. И колико има ствари које нисам видео и које нећу више никада упознати, страсти које нисам осетио, и које нећу више никада осетити, загонетки које нисам докучио и које нећу више никада одгоненути...