Srpski književni glasnik

Елегија. 343

Колико изгубљених живота за једног самог човека! И колико облика и колико изгледа изгубљених за сами један свет!

Колико могућности које не постадоше дела! Колико крепости које не постадоше никада снагама! Колико маштања и колико напуштања која се не остварише ни једанпут!

Зар је свет успомена онога што је требало да буде 7 Зар је мој живот само сенка онога који сам требао да проживимг

И у сени високих и црних и тихих палата, које су тамнице, моје се огњене руке дотичу хладних и рапавих стена, и крв се пење у бржем куцању, и осећам да се моје лице румени све више, а не због кукавног стида већ због очајне грознице — због очајне грознице коју буди љубав за немогућним. Али кад се попнем на своју кулу и видим поновно три посестриме куле, тако црне на тамноплавом небу, и видим поновно у сени своје постеље два ока непомична и блештава, станем још једном да се осмехнем, али ако се деси да ја видим свој осмех у каквом огледалу, тад не знам да задржим дрхтај неизрецивог страха.

(Превео са ишалијанског Г. Тартаља.) ЂОВАНИ ПАПИНИ.