Srpski književni glasnik

346 Српски Књижевни Гласник.

Мотееперто ипа Мотепертпег; штампано је вероватно у мало примерака; распродало се, како изгледа, брзо, и тако је ретко да данас у Београду, сем једног примерка, ја не знам где га има и има ли га где. То је просто нова и непозната књига за нас, и ми је сад управо откривамо кад нам ју је-С. К. Задруга донела у преводу.

Преводилац је Г. Љ. Стојановић. Наш најбољи познавалац Вуков једини је могао да учини тај превод. То није била нимало лака ствар; на против. Сећам се како је Лудвик Браунфелс преводио Дон Кихоша; дело је старо, и он га је, у жељи да му сачува архаични колорит, превео у нешто старинском језику. Г. Стојановић је имао тежи посао. Његово је било да преведе дело не у старинском језику у опште, него специално у Вукову. Он је, према томе, имао на сваком кораку да пази баш како би Вук рекао, да непрестано прави мајсторију, да чини намерно подражавање. Требало му је уз то да се покаткад запита да ли се која реченица или параграф превођене књиге не налази случајно у којем другом Вукову делу које је српски писано; ако јесте, онда да их узме отуд и њима замени оно што би сам имао да преведе.

У колико се год могло, Г. Стојановић је добро свршио свој посао. Више чисто Вукових правописних и граматичких особина он је усвојио, и тиме дао више вуковски карактер преводу. Вук пише „Црна гора“ са великим словом у првој и малим у другој речи; придеве народности пише великим словом („Српски“, „Турски“, „Њемачки“), — тако чини и Г. Стојановић. Вук каже „славенски“, не „словенски“; каже „коњма“, никад „коњима“; каже „Пећки“, „Никшићки“, бар чешће него „Пећски“, „Никшићски“, и Г. Стојановић употребљава те исте облике. Неколико параграфа, као нпр. онај о отмици, преписао је из Вукова речника, пошто ту немачки текст потпуно одговара чланку уз ту реч у речнику; препис је по другом издању, не по првом, што је и приличније. И тако даље. Ја не видим него један пример или два где ми изгледа да Вук не би тако рекао како је Г. Стојановић превео. Казано је нпр. „у првом случају“, а мени се чини да би Вук рекао: „у првом догађају“. Али можда и ту Г. Стојановић има право; он боље зна Вуков језик него ја.

Ипак, посао је био делимично немогућан. „Правим Вуковим језиком данас је у опште немогуће писати“, каже Г. Сто-