Srpski književni glasnik

Поводом Вукове Стогодишњице. 347

јановић у предговору, и има право. Нарочито је тешко погодити фразу Вукову, растресену и фамилиарну, али сочну и једру. Тешкоћа је код ове књиге била још и у томе што је немачки преводилац мењао Вуков текст, скраћивао га и сажимао; ни Г. Стојановић, ни ма ко други, ма колико да се труди, не би могао повратити пуни, оригинални текст Вукова рукописа.

Али кад се те немогућности одбију, превод је успео, негде врло успео. Како ми се чини, што се дубље улази у књигу, превод је све бољи. Последња, дуга глава о наравима и обичајима чита се као да је Вукова; томе јамачно помаже и околност што је она гдегде прошарана чистим Вуковим текстом из других његових књига.

II

Ја сам навек жалио што Вук није лично писао више, а нарочито што нам није оставио више довршених дела из историје, биографије, критике, обичаја. Узмите оно што обично зовемо „Вукова дела“: две трећине су народне песме и оно што је он покупио, а једва једна трећина оно што је он сам писао. Узмите ово последње: добар део су граматички списи, а само један мали део остали.

"Вук је једнако желео да напише новију историју Србије, па је ипак велики део тога посла оставио у одломцима и рукопису, или у опште није ни оставио. Он је доста рано узео писати биографије; чак је хтео да изради неку врсту „Српског Плутарха“, па се данас, од свега што је овде онде штампао и написао, једва могла саставити једна мала серија од петнаест краћих животописа. Критика је писао више, али све о језику; од правих књижевних критика има само ону о Миловану Видаковићу. Живош и обичаји његови посмртни су спис, и свакоме је познато да многа поглавља у њему имају само наслове, а место текста стоји издавачева напомена: „Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу“. Жалим и што Вук није писао своје мемоаре, а он је и на то мислио. У једном писму Милици С. Српкињи од 29 јуна 1860, он додаје на крају : „да је као што није, пак да ме сретете у Пешти да идемо заједно у Фиред, те бисмо написали што из српске историје или из мога живоша“. Боље да је он написао мемоаре него што су то учинили Јоаким Вујић, Герасим Зелић и слични.