Srpski književni glasnik, May 01, 1922, page 36

Бдење. 31

Као да живот преста.

Али ја знам да ипак има Сабраће моје много, Умора сан да није мог'о Донети мира њима. Ономе који нежно снива О своме новом делу

И који своју душу смелу У бели мрамор слива; Ономе који топле боје

У тајном реду слаже

И чије очи навек траже Да сан и живот споје; Ономе који звуке бира Да реч без речи дадне, Акорде који ствара складне И душу слутњом дира Њима ће ова ноћ протећи У бдењу к'0 и мени: Блудеће очи к васељени, А мира неће стећи.

Уз њих је патња увек блиска, Али и срећа тиха:

У сновима се душа њиха, Но стварност мучи ниска!

МОМЧИЛО МИЛОШЕВИЋ.