Srpski književni glasnik

Бдење. 31

Као да живот преста.

Али ја знам да ипак има Сабраће моје много, Умора сан да није мог'о Донети мира њима. Ономе који нежно снива О своме новом делу

И који своју душу смелу У бели мрамор слива; Ономе који топле боје

У тајном реду слаже

И чије очи навек траже Да сан и живот споје; Ономе који звуке бира Да реч без речи дадне, Акорде који ствара складне И душу слутњом дира Њима ће ова ноћ протећи У бдењу к'0 и мени: Блудеће очи к васељени, А мира неће стећи.

Уз њих је патња увек блиска, Али и срећа тиха:

У сновима се душа њиха, Но стварност мучи ниска!

МОМЧИЛО МИЛОШЕВИЋ.