Srpski književni glasnik

Поводом Вукове Стогодишњице. 353

нарочито желео да види Црногорце и њихову земљу, нити, ако је тако, да ли је на то био подстакнут Вуковом књигом; у извештају о његову путу каже се, кад је дошао у Котор, да су аустријске власти, „у намери да предухитре краљеву жељу“, известиле Његоша о његову доласку, и овај сишао на границу да га дочека и позове на Цетиње. Али Копитар у шали приписује тај пут правце Вуковој књизи. „Само сте ви криви — пише он Вуку пошто је у новинама прочитао опис краљеве, посете Његошу — што сад цео свет, па и сами краљеви, путују по Црној Гори“. Копитар можда има и право. Вук, до душе, нигде у својој књизи не говори о вегетацији да би се тиме могло протумачити што је краљу Црна Гора евентуално „омилела“, али је вероватно да му је она, ако ју је читао а могао је, показала да Црногорци нису баш такви разбојници као што је о њима писао његов Саксонац Брокхауз, и да га баш неће жива испећи и појести кад међу њих дође. Вукова је књига, дакле, могла само разуверити краља у предрасудама, и дати му више храбрости да посети ову „опасну“ земљу.

Похвале о књизи такође су стизале. Немачки књижевник Федор Посарт, Хопеов познаник и писац једне мале Кнежевине Србије (1837), јавља Вуку: „Ваш опис Црне Горе читао сам са великим задовољством“. Руски Немац П. И. Кепен, археолог и љубитељ књижевности, пише му: „На вашем делу Мотееперто ја вам особито захваљујем“; то је можда нешто више него обичан комплименат. Немачки песник Хајнрих Штиглиц, кустос краљевске библиотеке у Берлину, пише му пошто је и сам путовао по Црној Гори: „Студовање ваших Црногораца, који су ме после мога лањскога путовања по Црној Гори двоструко занимали, разгорело је у мени. још живље ову жељу (тј. да позна Вука лично)“. А у својој /70сеши у Црној Горџ коју је 1841 издао, и он код Коте у Штутгарту, и у којој описује свој пут тамо, он каже за Вукову књигу да је то „једна мала свешчица, али богата изврсним проматрањима и напоменама“. То је „преглед историјских односа Црне Горе од најстаријих времена на овамо“, али преглед „који није никаквом предрасудом помућен, нити игде помрачен намерним извртањем ствари или истицањем пристрасних обзира“. Вук се за тај циљ, завршава он, оспособио „и обичним студијама и својим властитим посматрањем“.