Srpski književni glasnik

358 Српски Књижевни Гласник.

тима краљевине Хрватске; јер кад би се говорило само о питању Хрватске, онда би тек могао доћи у говор закључак хрватског сабора од 29 октобра 1918; али кад се говори о хрватском питању у племенском смислу, то јест о незадовољству Хрвата које представља цијела хрватска опозиција, онда је ствар сасма друкчија. У том случају, за Хрвате н.пр. Босне и за друге који нису били у хрватској краљевини, пуномоћ Д-р Трумбића и другова при стварању крфске декларације и при другим радовима у југословенском одбору има пуну моралну важност, али зато имају много мање важности закључци хрватског сабора. Напутци Народног Вијећа за одасланство у Београду нису докуменат само хрватских правица, већ су власништво Срба, Хрвата и Словенаца. Начело самоодређења не може се овдје рекламирати, јер су Срби и Хр-: вати измијешани; а напокон ни сама Хрватска није се тим правом хтјела послужити, већ је посве драговољно приступила у јединствену државу са Србијом и Црном Гором; зато је бесмислено и недопустиво да би се и хрватска краљевина, а још мање сав народ хрватског имена, данас призивао на принцип самоодрећења. Та већ хрватска опозиција у Хрватској према изборима конституанте не би могла саставити 7/3 мандата, а да о Босни и не говорим! Па на који би се начин и у самој хрватској неутралној сељачкој републици могао дати дветрећински устав“ Кад би хрватска опозиција своје државоправне захтеве стављала само за Хрватску, то би била издаја хрватства; и не само то, него и доказ расне слабости. Мора се признати да захтјеви хрватске опозиције некада управ мијењају облик: некад се чини да говоре само у име краљевине Хрватске, а некада у име свих Хрвата. Никада се још хрватска опозиција није дигла до висине једне жељене политичке опће-државне опозиције. У том би се случају покупиле невоље које и Србе морају да тиште, а онда дошљедно ништа не би сметало да се српска и хрватска опозиција приближе или коалирају; ну томе канда се брижљиво уклањају, или се пропуштају згодни моменти.

Да је хрватско питање дошло на данашњи степен, није томе узроком толико консервативна носталгија Хрвата за „старим хрватским правицама“, колико непрестано напредовање каоса у држави; а из неког резервираног држања српских странака (барем у први мах) чинило се као да је хрватска