Srpski književni glasnik

368 Српски Књижевни Гласник.

вара духу правде и еванђеља, које не само у приватном него још више у државном животу заповиједа: што ниси рад да други теби чини, немој ни ти другоме чинити; централизација је преимућство и господство једних над другим, није дакле слобода, него управо сужњевање непривилегираних“. Очито је да присилне централизације не жели ни српски пук ни права интелигенција, већ само полукултурни шовени и неке болесне амбиције, — злоглави ученици наопаких учитеља! Док Срби, Хрвати и Словенци имају неке осебности, не може се признати мајоризација једнога племена, јер би то онда силом могло осталима наметнути своје осебности. Тако видимо да је хрватским Буњевцима у Војводини проти њиховој

вољи натурена ћирилица намјесто латинице, Исшорија срп-.

скога народа од Станојевића учи да је Хрвате у Босни створила Аустрија, а Соколовићева пише да су се Хрвати населили око Загреба...

Ми се не можемо осјећати јединственим народом док год будемо писали у три нарјечја и са двије абецеде, и док год будемо имали три имена. Зато би најприје морали радити око изједначења у тим видљивим разликама. Најволио бих да узмемо име словинско (њега бар није измислила ДАустрија!), које су прославили Качић и дубровачки пјесници, па чак и Бошњаци и Словенци, а налазимо га и у Милутиновићевим народним црногорским пјесмама. Затим, да по идеји АндрићСкерлићевој Хрвати прихвате екавски изговор, а Срби у свјетовном писању латиницу. Док те главне разлике не ријешимо, ми нијесмо једно. Тко хоће нивелирати силом, тај меће лагум под нашу државу. Само на темељу узајамнога спораразума, братске сусретљивости и попуштања с обје стране, ми можемо уклонити вјековне разлике и створити праву домовину „од Стамбула града до Котора — од Црнога "до Јадранског Мора“, како пјева неумрли миритељ Срба и Хрвата, славни Петар Прерадовић.

СТИПАН БАНОВИЋ,

Дрвеник—Заострог р прави члан „Друштва Хрватских (Далмација). Књижевника“ у Загребу.

(Наставак у идућем броју.)

уље