Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 377

њице. И док су млађе генерације удвојиле ту енергију, старије су окретно избориле понова крму јавног културног живота у нас за себе и, и доследне себи, остале су у границама које су себи поставиле око хиљаду деветстотините године, значи: за двадесет година уназад. И резултати тогаг... Они су очигледни, али о њима у овом чланку нећу говорити.

Хоћу да подвучем само једну чињеницу. Они наши музичари који имају положаје у својим рукама, који су, све док садашњи парламенат није узео да редуцира буџетске партије на један немогућ начин, осим тога имали и материалних могућности да, помогнути од државе, реше све уметничке проблеме у нас, ти наши музичари су учинили да наши истакнути уметници којих има на страни, остану на страни, јер им и живот и прилике у нас нису давале никаквог јемства за успешан и уметнички достојан рад у нашој средини. А гласови“ појединаца, везаних за родно тле, али лишених положаја и утицаја, — а код нас утицај и положај су синоними, — били су само гласови вапијућих у пустињи.

И тако, док један веома мали број уметника-бораца живи у нашој средини трошећи своје најлепше уметничке снаге, не на уметничко стварање из личних дрхтаја, него у борби против уметничког меркантилизма и опортунизма, надајући се да ће се ипак из те борбе родити један здрав и сређен музички живот — а по извесним знацима судећи, изгледа да ће тај живот скоро да почне тећи; — дотле неколико наших уметника чија би сарадња у овим тренутцима била драгоцена у нашој средини, благодарећи ранијим везама у Европи, поред реалних уметничких квалитета, живи далеко од нас.

Међу тим уметницима два заузимају почасно место. Један је Г. Младен Јовановић, композитор и пианиста, који већ пуних 25 година живи, ради и игра улогу у уметничком животу у Европи, од 1898—1910 у Русији, од 1910—1912 у Минхену, од 1912 до данас у Паризу. Други је млади уметник на виолини Г. Милан Јовановић-Браца, који ево већ трећу TOдину живи у Лондону.

Оба наша уметника била су дошла у Београд, позвани да свирају на дворском концерту 7 јуна, и оба су приредила у ово невреме, на крају сезоне и после минулих свечаности Краљева венчања, и своје концерте. И оба су доказала да ми Срби имамо снажне музичко-извођачке индивидуалности, али, на жалост, и благодарећи приликама у нас, оба ова уметника живе далеко од нас, и одмах после својих концерата отишли су у Европу, у своја нова уметничка гнезда.

Г. Младен Јовановић је типичан уметник словенског темперамента. Ученик г-ђе Ане Есипове, он је, живећи дуго у Петрограду, присвојио сву ону непосредну топлину у интерпретацији, сву благост у израђивању прелива у уметничком изразу, сву отмену деликатност у додиру клавирског меха-