Srpski književni glasnik

„* „ ДИ AI,

| | | di |

| Уметнички Преглед. 379

морем. И он је изразита уметничка индивидуалност. Отуда

је и могао, као и Г. Младен Јовановић, победити Велики Свет.

Младог уметника је за клавиром успешно пратио његов мали брат Душко Јовановић, који је, уз пратњу оркестра, изводио први став из Бетховеновог стоп Концерша, орц5 37. Још неизрађен технички, он показује лепе музикалне способности, које ваља развијати. И он је, као „чудо-дете“, био предмет аплауза.

На концерту Г. Јовановића-Браце ступио је понова добро

дисциплиновани оркестар „Краљеве Гарде“, који је под упра-

вом свога шефа, Г. Покорног, тачно и оштро ритмизирано извео Танхајзер-Уверширу од Вагнера, сладуњаву свиту Сцене из Елзаса од Маснеа, која има и неколико пикантних ритмичких детаља, и Енескову Румунску рансодију бр. 1 А-иг, која ми се није свидела ни по диспозицији облика, ни по тематској обради народних мотива из Румуније. :

Г. Младена Јовановића је окретно, можда покаткад јаче но што треба, пратио оперски оркестар под управом директора Опере Г. Станислава Ст. Биничког.

Наш оперски оркестар ове године · је једна лепа уметничка целина, која је постигла и извесну сонорну кохезију и ритмичку уједначеност. Једино би, можда, ваљало изменити инструменте појединих, иначе врло добрих чланова „блезерхора“, јер, чини ми се, ти инструменти су одслужили своје,

те нечисто издају тонове.

Г. Бинички је за своје тачке изабрао увертиру Риенци од Вагнера и свиту из балета Саззе-појзеНе од Чајковског.

Морам, на жалост, да признам да ни једна од ових пиеса није пристајала у лепо стилизовани програм Г. Јовановића. Риенци је увертира из прве епохе Р. Вагнера, из онога доба када је песник Тристана и Сигфридове смрти још лутао. У њој има ефеката, не спорим. Али ти ефекти су јевтини, мајерберовски, неоригинални. Сви знамо, међутим, шта је у зрелим годинама Вагнер мислио о Мајерберу и, следствено, и о своме Риенцију. Због тих ефеката које данас у највише случајева искоришћују у свету диригенти популарних концерата, ради аплауза публике, и Г. Бинички је узео ову увертиру у свој програм. А то је погрешка.

Погрешка је и извођење пикантне, местимично живе, али у главном површне, па и страшно баналне (о онај грозни Валцер цвећа!) свите из Саззе-погене у једном озбиљном концерту. Ова музика уз кореографију иде. Али издвојена, као музика ап зе, слаба је, ма је потписао и Чајковски, који, то је нама свима знано, има, поред ашешичне симфоније и других ремек-дела, безброј глупих, површних, неестетичних салонских композиторских тричарија.

У осталом, име аутора не може да спасе слабо дело.“ Па ни Вагнер не може да спасе свог Риенција, ни Чајковски