Srpski književni glasnik

O —

O E

Уметнички Преглед. | 383

у уметности појављује напоредо с натурализмом Флобера и Золе у литератури, са „Програм-Музиком“ Берлиоза и Вагнера, с натурализмом на бини, с научном ориентацијом у мишљењу и расуђивању, и што пада у исто доба када се путем револуција у Европи ниже друштвене класе уздижу и замењују традиционалистичку аристокрацију. Природа, живот, овај свакидањи наш домаћи, радни, улички живот и стварност, истина — „Та уегне, Гарге уегне“, као што је говорио Стендал, — била је узор уметника натуралиста. „То је сушта бесмислица, нешто сликати као Рафаел или Микеланђело, што човек никада није видео“, говорио је Курбе, и тресао се од смеја, кажу, када би му ко причао о „души“. „Знати, да би се могло“, писао је Курбе, и при томе није мислио само на техничко знање, које је веома респектовао, већ поглавито на чистоту схватања, или боље рећи примања, спољашњег, стварног света, остајући у близини природе, преживљавајући све доживљаје у правцу споља ка унутра. Доживљај ока, тачан и миран, претходи доживљају духа и условљава га. „Сликар нема права да мења природне облике, и да их тиме слаби“ вели Курбе, и пледира за такво душевно стање уметниково при раду које омогућава највећма „објективно“ постављање према свету ствари, највећу пасивност при примању утисака из природе, заустављање и регистрирање — на првом месту облика, а не боје, света. Држање и положај људских тела у натуралистичком сликарству представљају рад, физичку функцију; то су покрети тела а не изражаја. Рука се подиже не да изрази некакав „понос“ већ просто да удари, нога се подиже не да изрази замишљеност и сањање већ просто да подупре терет који на њу належе. И тако у свему: у покрету, у подели, у положају, у скраћењу, у груписању, једном речју у композицији. Курбеов натурализам претпоставља једно снажно, дубоко и продужено, статично осећање здраве, материалне, пуне природе, довољне самој себи, као што је зрео плод. Овај први или прави натурализам одликовао се још тиме што је претпостављао дуго задржавање пред природом и што се интересовао за статичке, непроменљиве моменте у њој; он је, као што напоменусмо, пластичну форму претпостављао боји. Стога је он (нарочито код Курбеа) у многим случајевима задржавао „галеријски тон“ у сликарству, и поред употребе свију боја, преко којих овај прелази као нека тамно мрка или граораста копрена.

У другој својој периоди, у раду Манеа до 1870 године натурализам је претрпео извесну промену. Дуго задржавање пред стварношћу пластичне форме у природи замењује се дугим задржавањем пред стварношћу боје у природи; интересовање се окреће сталним, нероменљивим бојама ствари. Уз ово Мане је много мање доследан у избору предмета него што је то био Курбе те допушта, у великој мери, повратак традиција у овом