Srpski književni glasnik

384 Српски Књижевни Гласник.

погледу. Али сликарско изразно средство, оно знаши и моћи, он усавршава и префињује до невероватних висина.

У нас је Владимар Бецић, и по своме уметничком темпераменту и по своме школовању, најближи натурализму, и то објективном натурализму прве периоде. Бецић је још млад, и стога је као посматралац још, да се тако изразимо, недовољно зрео, недовољно миран и сталожен. Али он се при избору предмета и при раду руководи искључиво оком. Њега интересује форма, здрава пластична форма, ма да он не пренебрегава ни боју, која је код њега једра и свежа. На неким његовим радовима са школе, који су врло допадљиви јер носе у себи реминисценције добрих слика Гоје и Манеа, види се велика техничка окретност његова и способност за виша уметничка схватања. Али тек на његовим каснијим радовима, као што су Искушење, Жена код чишања, Обишељ испољава се јасно његова нарочита склоност правом натурализму. Нарочито се то види на слици Искушење. Из целе слике бије нека ситост, мирноћа и здравље. Она је у боји најуспелија Бецићева слика, ма да је на много места остала, још у техничком припремању, неусавршена и незавршена. Можда је овоме криво незавршено посматрање и недозрела концепција и композиција слике. Свакако и поред свега овога, овај Бецићев рад представља, као тежња једном здравом натурализму, врло карактеристичну појаву у нас и, нарочито, у овом времену. Његов акварел Обишељ је такође успео и заслужује помена.

Бора Стефановић тек у последње време и то у својим мршвим природама — Воће, Јабуке, Мршва Природа — успео је да дође до једног одређенијег схватања и израза у уметности. Ослањајући се на утисак добивен од ових слика, ми у њему видимо такође натуралистички наклоњеног уметника са јако развијеном способношћу објективног посматрања. Само, у начину представљања, Стефановић је мање искрен и мање смео него Бецић. У његовим сликама се стално срећемо с једним тавним, у ствари црним, тоном који доминира и кроз који се, као црн вео пробијају боје и форме предмета које слика. Ми знамо да овакав један индиферентни, посреднички тон олакшава при послу, да омогућава брзо склапање слике, да даје слици мирноће и неке озбиљности. Али у исти мах знамо да је редовна појава оваквог једног тона и знак избегавања напора и прибегавања маниру. Стефановић ће, уверени смо, бити у стању да одбаци овај лаки начин рада и да при раду пође истим путем којим иде при посматрању, а то је, да буде искрен и природан.

(Наставак у идућем броју.) БРАНКО ПОПОВИЋ.