Srpski književni glasnik

394 Српски Књижевни Гласник.

је било, да будућност нашег народа лежи само под жезлом Хабсбурговаца. Био ми је политички аксиом да слом хабсбуршке монархије значи и слом нашег народа“ (стр. 83). Слом Аустрије био је и слом политике Д-р Шуштершича. Олуја која се наднела у октобру 1918 године над Аустријом, однела је поред немачког чиновништва — авангарде германства и Д-р Шуштершича као оличеног Аустријанца. —

Садржина Шуштершичевих Тизна ех Рот је сенсационална због тога што нам приказује мишљење човека који се у трогодишњем прогонству преобразио, постао из Савла Павле, да сада, у својим седим годинама, благосиља оно што је проклињао од првога свога корака у политички живот свог народа. „Очистио сам своју душу од странчарских предрасуда“ (стр. 6). |

Говорећи о клерикализму, он признаје „да предуслови релативне корисности словеначког клерикализма више не постоје“ (стр. 14), да је то „у наше доба у нашој држави | анахронизам, штетан по народ и државу, јер је до дубине раздваја; штетан по словеначко људство, јер га гони у безнадежну племенску борбу; штетан исто тако и по саму католичку цркву“ (стр. 17—18).

А пошто су нестали услови за оправданост клерикализма, носи он данас на себи све знаке једног декадентног процеса, а данашња клерикална странка у Словеначкој, са Д-р Корошцем на челу, јесте по својој битности само још „трговачко друштво са веома ограниченим јемством за експлоатисање начела и идеалног стремљења словеначког људства“.

Садашњим политичким вођама клерикалне странке Д-р Шуштершич не само да оспорава сваку заслугу за прошлост, виндицирајући за себе као плод свога рада све што је клерикална странка у аустријској ери донела доброг за народ, него их он чак чини кривима за две највеће несреће које су Словенци доживели, а то су Корушки плебисцит и Рапало: тражио се немачки Целовец и изгубила словеначка Корушка. А одсудност и потпуна пасивност клерикалне партије на мировној конференцији у Паризу учинили су те смо задоцнили када је било под утицајем Вилсона још могуће релативно добро компромисно решење Јадранског питања.

У одељку „Југославија и ја“, Шуштершич признаје отворено ново створени положај, изјављује да је веран држављанин Југославије, и документује то писмом Д-р Корошцу, односно чланком одбјављеним у швајцарској ревији Za VOX ае Г ћитапие, првих дана 1919 године. Немамо разлога не веровати да је све то што је ту написано искрено, као што можемо мирно потписати све оно што је он написао у својој брошури о нашој држави, под девизом града Париза: Р/Шшсшаг, пес тегеНиг. Има ту добрих критичких опажања и драгоцених савета, који би могли служити данашњим политичарима само