Srpski književni glasnik

"Белешке. 399

ПОЗОРИШТЕ.

„Плодови Просвете“. — Од Толстоја драматичара, наше Народно Позориште имало је досада на репертоару две драме: Живи леш, његов посмртни, невешт али врло интересантан комад, и Царсшво мрака, моћно, у извесним сценама шекспировско дело, прожето, усред грозне стварности у којој се акција одиграва, божанским дахом љубави. Сад су њима додани Плодови просвеше.

Плодови просвеше су слабији но оба ранија комада, и у опште један слаб комад: ни својом уском и рђаво подржаном идејом, ни својом неповезаном и неразвијеном обрадом, он није достојан славног мислиоца и бесмртног писца. Неумољиви непријатељ таште науке, Толстој се и овде диже противу предрасуда које људи имају о њој, али ударац није нимало тежак и не погађа где треба, и окомљавање на веровање у духове и на страх од микроба као на једине „плодове просвете“ изгледа наивно и смешно. С друге стране, личности нису удубљиване, и највећим делом остају само бежне силуете; ипак покаткад, срећом, те силуете су врло индивидуалне: њихове карактеристичне црте, нарочито њихов начин изражавања, пун верва и непредвиђених и живописних слика, ухваћени су на веран и забаван начин.

Редитељу Г. Ракитину требала је сва његова позната ингениозност да унесе живости у овај развучени и чамотни

комад, који остаје као неуспела забава једног великог духа. Ст

„Воскзсезапо“. — Премиера овог најновијег комада познатог драматичара Франца Верфела, чија се сцена догађа у северној Србији, давана је у Бечу у Рајмундовом позоришту 10 марта ове године. Главна личност, чудовиште, полу фаун, син потпуно нормалних родитеља, одгајен у неком забаченом селу северне Србије где су га скрили родитељи у свом стиду што су таквом ненормалном бићу могли дати живот, побегне једне ноћи пред сам дан свадбе другог, нормалног сина. Од тога тренутка лична драма постаје шира, социална: настаје отворена борба између оличења нормалног човека, оца консервативца и капиталисте, и сина револуционара који купи око себе сав револуционарни елеменат. Драма се завршује у крвљу обојеним улицама до тада мирног села, када, после смрти оба сина, кундаци пристигле војске савлађују узнемирене масе и повраћују ред. И живот узима свој ранији мирни ток. Симбол значаја револуције остаје нерешен, и сваковрсни одговори бачени су у вртлог узбурканих и сукобљених страсти. Утисак који добијамо из повољних критика бечких књижевних часописа, утисак је снажне кичице која је на огромно платно набацала масу јаких, али не увек сложених боја. За

остатак морамо чекати на штампање ове чудне, узбуркане драме. А. В.