Srpski književni glasnik

408 Српски Књижевни Гласник.

лости према бићу које треба спасти. Но онда сам опет послао самога. себе до беса: та твоја вечита нека забринутост! Турио сам руке у џепове и стао да фијучем, јурећи све брже. После сам само још промислио да сам сигурно изгледао помало смешан са онако одлучним тоном: још вечерас, али после никада више!

Кад ми је ујутро рано радник који ми је редовно доносио у лабораторију мустре цианамида на анализу, унишавши сав узбуђен саопштио њену смрт, мени је било као да ме неко снажно ошинуо по лицу, очи ми се избуљише, и ја се посве инстинктивно прихватим рукама за сто. :

Једва сам узмогнуо рећи једно безизразно: „Јели | могућног“ и одмах сам пожурио до њеног стана, где сам дознао да ју је послужавка, која јој је носила кафу, нашла мртву на столици, у ноћној кошуљи, сву рашчешљану, уз троножни столић... Лекар је констатовао смрт услед срчаног напада са компликацијом поремећених живаца. Сада су је били пренели на кревет, обукли у њено празничко одело и прекрстили јој руке на грудима.

Ја сам тада, живчано растројен, непосредно под дојмом трагичног случаја, објашњао све тиме да је покојников дух, знајући да девојка неће бити више никада с њиме, покушао да је заузме сву, сву потпуно, при чему је она, невина, умрла од страха. После сам претпостављао и ту могућност да ју је он, можда љубоморан на мене, удавио.

Но будући да с никоје стране нисам био ни најмање узнемираван, с обзиром на неке податке које сам ја једини могао да дадем о покојници — то сам све до данас ћутао о томе случају, као о догађају који ми је био и сувише близу.

ГВИДО ТАРТАЉА.