Srpski književni glasnik

ПОГЛЕД ОД ДВАНАЕСТ ФУНТИ. (Крај.)

Кејш. Ти то никад ниси пронашаог

Сер Хари. Нисам никад био сигуран.

Кејш (замишљено). Знала сам да ће то да те мучи.

Сер Хари (подсмешљиво). Јасно је то да те ускоро напустио.

Кејш. Сасвим ускоро.

Сер Хари. Што сам ја већ могао знати. (Али га она и даље посматра осмехом Мона Лизе. Утеран у ћошак, он мора да моли.) које био онт То је било пре четрнаест година, и то нас се сад више не тиче, ни мене ни тебе. Кажи ми, ко је

био тог

(Ово је његов први младалачки тренутак, и можда због тога она не жели да га увреди.)

Кејш (маше главом матерински). Боље и не питај.

Сер Хари. Али ја хоћу. Реци ми.

Кејш. Било би љубазније не рећи ти ништа.

Сер Хари (напрасно). Онда, до врага, то је био један од мојих пријатеља. Је ли то био Бернард Рош) (Она врти главом.) Можда је био неко који ме још посећује.

Кејш. Не бих рекла. (Замишљено) Четрнаест година! Ти си нашао моје писмо оне вечери кад си се вратио кућиг

Сер Хари (нестрпљив). ДА.

Кејш. Наслонила сам га на бокале. Мислила сам да ћеш га насигурно видети тамо. Соба је по мало личила на ову, и намештај је био удешен на исти привлачан начин. Како ми се све враћа. Зар ме не замишљаш, Хари, у шеширу и капуту, како стављам писмо тамо, гледам још једном у наоколо, и онда се искрадам у ноћ да сретнем —

Сер Хари. Когаг

Кејш. Њега. Часови пролазе, никакав шум у соби изузев куцања сата, и онда око поноћи ти се враћаш сам. Узимаш —

Сер Хари (набусито). Ја нисам био сам.