Srpski književni glasnik

438 Српски Књижевни Гласник.

кнез је одмах послао Симу Милутиновића на Цетиње, да га доведе. „У самом цетињском манастиру — каже Вук даље има само један . калуђер, и то странац, кога је владика недавно закалуђерио“. То ће бити Петроније Лујановић, архимандрит, који је издао Грлицу за 1837 годину. Граф Карачај, у једном свом извештају 1838 из Црне Горе, који сам нашао у бечком Државном Архиву, саопштава неке поверљиве извештаје из Његошеве околине властима у Бечу, и додаје: „Ја сам то чуо из уста архимандрита Љубановића (погрешно место „Лујановића“), поштеног човека који, је родом из Славоније, а школовао се у Карловцима и одан је својој отаџбини“; „странац“ је по томе што није рођен у Црној Гори. И тако даље; ја сам ове примере навео још и због тога да се види каква је била цетињска средина у то доба.

Ја мислим да ни иначе у књизи нема погрешака, сем колико их у сваком делу мора бити. Јеремија Гагић, руски консул у Дубровнику и познати човек иначе, нашао је две ситне и писао то Вуку. Што се једне тиче, — наиме да број становника у Црној Гори није сто хиљада како је Вук рекао, него само шездесет, — ја држим да се у то доба тако од прилике на Цетињу веровало. У архиву Министарства Спољних Послова у Петрограду има један мемоар о Црној Гори, послат са Цетиња и преведен на руски, у то доба од прилике; у њему се каже: „Попис становништва не врши се никад, али је извесно да га је више од сто хиљада мушког пола“; као што се види, овај мемоар даје још већи број него Вукова књига.

Две је ствари Вук нарочито добро описао; то су 1) нарави и обичаји народни, и 2) политичко и културно стање земље. О оном првом треба етнографи да говоре, стручно; али и сваки пажљив читалац може осетити колико је богат и значајан фолклорни материал Вуков. Оставите оно кад Вук описује женску народну ношњу; свак, најпосле, може, ако је пажљив и ствар га интересује, да види да се Црногорке „опасују три прста широкијем кајишем“, да „покривају главу марамом“, и да „плету косу у двије плетенице“. Али је Вук, са ретком научном радозналошћу и која иде у дубину, нашао пуно архаичних, можда исконских црта у народним обичајима. „Особити је обичај и који већ изумире, да човјек раздвојеној жени одсијече комад од какве њене хаљине, нпр. од