Srpski književni glasnik

i. i | o

Поводом Вукове Стогодишњице. 439

појаса, или од кецеље, или од мараме којом покрива главу, или од горње хаљине“ — каже Вук, и тражи објашњење томе. Или: „У Рисну је увијек један будан 'код ватре да полије бадњак кад прегори; сад нико не зна првобитни узрок и значење овом обичају“. Вук је и иначе добро познао народ, похватао му прте које се не дају лако видети а битне су; у томе је, наравно, био помогнут, и свака му прилика за то давана, али тек за такво познавање хоће се доста памети и труда. И зато што се тако дубоко ушло у ствар и што су похватане све карактеристичне црте, народ црногорски изгледа у Вука невероватно примитиван. Тај народ не носи кошуљу, буквално је не носи; жени се док је још сасвим дете, дубоко испод црквом прописаног минимума од дванаест година за девојку а четрнаест за момка; туче жену „без икаква повода, само што му се тако прохтије“; туче попа, ако неће да венча отету девојку; туку ту исту девојку коју су отели, ако она неће да пође са њима, „деру штапом као вола у купусу“. Погледајте још каква је ова црта: „Рођаци убијенога имају обичај да крваве хаљине убијенога чувају, и износе их пред своје да би их подстицали на (крвну) освету“. Синтеза ових црта чини страшан утисак; што је она учињена, сведочи о добром познавању ствари. Она још сведочи о смелости Вуковој у служењу истини. Црногорци у Вуковој књизи описани су са више оштрог и грубог реализма него они у Горском Вијенцу, — ако је допуштено правити паралелу између једног научног и једног песничког дела. Глава о наравима и обичајима једна је од најбољих у књизи.

Код описа политичког и културног стања земље, иста искреност и разумевање. Вук је ту правио похвалу и критику; и у једној и у другој био је објективан и правичан, сем ако је што случајно погрешио или претерао.

Као похвалу — а у то рачунам све што Вук говори у прилог и одбрану тадашњег стања у Црној Гори — можемо узети најпре одбрану владичине званичне титуле. Владика црногорски — и наш Његош, као и његов претходник потписивао се на актима: „митрополит скендериски и приморски“ ; неки странци који су писали о томе (Вук помиње само Виалу, а ја бих додао и онога „Хабсбурга“) пребацивали су да је та титула самовласно узета; Вук то брани, и износи историјске разлоге ва то; изгледа и да има право. У Њего-