Srpski književni glasnik

440 Српски Књижевни Гласник.

шево време, црногорска влада и влада аустријска имале су дуг спор око граничног манастира Стањевића; помињући то, Вук, са потребном и појмљивом резервом, говори у прилог црногорске тезе. Вук хвали лично Његоша, његов таленат, патриотизам, образовање; похвала није ни мало незаслужена, сви бисмо је ми такву потписали (и још више); само је Гагић нашао за потребно да замери Вуку што је то учинио; то му је и главна критика на Вукову књигу. Вук лепо говори и о реформама које је млади владалац Црне Горе стао уводити у земљу; сам каже да се о њима често разговарао с Црногорцима и бранио их; те су реформе одиста биле добре и потребне. Како их Вук описује, оне су биле скопчане с врло великим тешкоћама: оно што он говори о кажњавању криваца и како се народ односи према томе, спада у најречитије описе које ја знам о том предмету. Слично је и кад говори о Његошевим мерама противу четовања; он ту баца кривицу нарочито на Турке, као на врло рђаве суседе; то је и право. „Са западнијем сусједима, Црногорци живе мирно“, каже Вук мислећи на Аустрију, и тиме казује како, кад су суседи коректни, и Црногорци су коректни с њима. У похвалу, или у опште у повољно описивање Његошева режима, можемо рачунати, најпосле, и то што Вук нигде, ни на једном месту књиге, не помиње Вукотића (Ивановића) и Вучићевића, чија се имена често с похвалом помињу у историјама црногорским тога доба. Бук није мислио да они имају особитих заслуга, и зато их није ни поменуо, него је све тадашње реформе у Црној Гори уписао у заслугу Његошу. Према свему што ја знам о тој двојици, и ја сам склон веровати да Бук ту има право.

Ви ћете можда рећи да је све те похвале Вук писао из личних разлога. Писац Црне Горе био је гост господара Црне Горе, — рећи ћете ви; овоме је требало — с разлогом пропаганде за своју земљу и свој режим: шта је природније, дакле, него да Вук хвали све оно и брани што је Његош волео да се брани и хвалиг Није тако. Немамо разлога то претпоставити. Ја на против држим да је свака Вукова похвала на месту; оно што сам код сваке појединачно поменуо, држим да довољно показује да су оне оправдане.

Али кад смо већ на мотивима који су могли Вука водити при писању, ја ћу да пристанем да је он, поред објек-