Srpski književni glasnik

Поводом Вукове Стогодишњице. 441

тивности, могао имати и нарочиту тенденцију: хтео је да одбрани Црну Гору од неправедних напада и да је прикаже у бољој светлости. Видели смо какве су лудости странци говорили о тој земљи: кад ви који знате пишете о њој, морате и показати да то није тако. Кад је истина на вашој страни, патриотизам налаже да је пред странцима кажете. Зар је могао Вук допустити да се и даље верује како су Црногорци прости разбојници“ Зар није требало да каже како они имају „правитељство“ (какво такво, тек га имају); како се њихов господар труди да заведе неку правду између њих и цивилизацију; како ради да искорени четовање и друге рђаве навике; како жели да заведе коректне међународне односе са суседним државама Ако је Вук тиме правио неку пропаганду, правио је праведну; чинио је само оно што су многи од нас чинили за време рата, на страни.

Вук је, рекосмо, чинио и критику; по тој критици може се још боље видети његова објективност. Вук нпр. прича како је Његош завео сенат који има, поред осталога, и да кажњава кривце. Али општина неће да изда кривце „туђијем људима“ ; то је срамота. Онда Његош заведе, и општина пристане, да се кривцу „кућа може разорити и спалити, а стока узети у глобу“. И то је ишло тешко, али најпосле ишло је; кривчева „жена и дјеца мора тражити склоништа код најближих рођака“ у том случају. Сад Вук даје критику тога поступка Његошева, и пазите какву. „Лишити овако невину жену и дјецу крова, имања и свачега најпотребнијег за живот, свакојако мора изгледаши као највеће варварсшво“. Он, до душе, одмах и правда ту меру. „Само се на овај начин, каже он, може спријечити много највећијех зала у будућности; само се овако могу поставити основи културног поретка, потребног за свако друштво према садашњему времену“. Али прво, то је правдање сасвим на месту, и сваки би га, држим, тако чинио за оно време; а друго, он одмах додаје, кад је тако, „то се мора зажмуриши и преко срца одобрити и оваке мјере“. Је ли то ласкање владаоцу, и јесу ли ту лични и себични разлози по среди2 Може ли се више рећиг Нарочито, кад је, по природи ствари, критика могла да буде само врло дискретна Ко ласка, то је Јоаким Вујић. Кад је кнез Милош наредио да се једном учитељу, који је учествовао у Чарапићевој буни, одсече парче језика и десна рука, Јоаким пише: