Srpski književni glasnik

442 Српски Књижевни Гласник.

„да би му требало јоште и очи да се избоду, нос и уши отсеку!“

Вук иде и даље у својој критици. Како он описује ефекте Његошева „правитељства“, ово не само да наилази на огромне тешкоће, него не стоји ни. на добрим ногама. Опис крвне освете који он даје, тако показује ову у опреци са ма каквим појмом о државној организацији да је ту „правитељство“ скоро немогућно. Њега и нема у ствари. Црна Гора представља „у Европи можда једино друштво које нема никаква правишељсшва у правом смислу ријечи“. Што се Његош труди, то је све готово узалуд, и његове мере неће учинити. ништа. „Важно је питање да ли ће се ови први почеци преображаја (читати: Његошевих рефорама) одржати и усавршити, или ће се можда све мало по мало вратити у старо стање; ја мислим да ће прије биши ово друго“. „Бојати се да нови поступци владини (владичиниг) према убицама не принуде га да стане живјети правијем разбојничкијем живошом“. По једном месту изгледа ми да Вук чак допушта да мислимо да у овоме има и лично Његошеве кривице, не више оне до целисходности мера, него оне његова недовољна заузимања за ствар. Причајући како се лично разговарао са главарима црмничке нахије о неким Његошевим мерама, Вук додаје да су му они гошово једногласно рекли: „кад би владика к њима лично дошао, они као поуздано држе да би тиме све заваде, осим можда двије три породице, биле умирене, и да би се и код њих, као и по осталој Црној Гори могле увести поправке“. То је био миг Његошу, као једно подсећање на дужност да треба тамо да дође, па ће све бити добро.

Са оваквим стварима и иначе, цела глава о правитељству ванредна је као приказ и оцена оне ране Црне Горе; нарочито је крај леп и мудар. Та глава чини част Вуку; поштење, разумевање, здрав суд дошли су у њој до пуног израза. Кад је писао књигу о кнезу Милошу, Вук већ није био такав; у њој се осећа увијање и прикривање; истина је и да је био зависнији према Милошу него према Његошу.

Не треба ипак преувеличавати значај ове критике. Бук ту није напао Његоша, ни дај Боже! То је све било врло дискретно, и у врло малој мери — ово су једини примери које наведосмо, — и, наравно, без икакве жаоке, потпуно невино ; на против, види се да је све говор једног родољуба