Srpski književni glasnik

О ага e; "7 УРА, А ЛИ ма

ЦИА и

——

Поводом Вукове Стогодишњице. 443

који се сам брине да ствари пођу боље. Најпосле, ја држим да је и Његош тако исто мислио и о Црногорцима и о својим реформама међу њима; и он је морао имати сумње, које је Вук изразио; он за то у сшвари није имао да замера Вуку, већ ако не зато што је овај казао понешто што се могло прећутати. Не знам шта би Његош одговорио на онај „миг“, који мало пре поменусмо; можда је он боље знао своје Црмничане и колико им треба веровати; можда се само осмехнуо куд нађоше наивна Вука да ствар прими за готово.

Доиста, ако бисмо се запитали шта је Његош мислио о Вуковој књизи, ми држимо да је општи утисак морао бити врло повољан. Он се није имао рашта љутити на њу. На против, држимо да ју је одобравао, и то сасвим, без две три ситнице може бити; томе је доказ и што је остао с Вуком у пријатељству и даље, после појаве књиге. Његош, у осталом, није био кнез Милош да гони Симу Милутиновића чим овај напише што иоле противно, и да забрани књигу коју је сам у овога наручио; истина је и да Вук није био што је Милутиновић. Ово што рекосмо потврђују и подаци. У својој ЛЛосеши у Црној Гори, Штиглиц прича како је с Његошем. једанпут говорио о књигама које су на туђим језицима изашле о Црној Гори. „Изгледало је, каже он, да му ни један од значајнијих списа није остао непознат“. Од свију странаца, Ранке му је највише био у вољи, каже овај Немац. „Приказу Караџићеву, који није нигде намерно одступио од најстроже истине, Његош је са мало изузешака учинио досшојно признање“.

Сличну изјаву имамо и у Вуковој преписци. Кад је Црна Гора изашла, свет се интересовао шта ће Његош о њој рећи, и гласови су кружили као да му се она није допала. Колар пише Вуку: „Чујем да са вашом Ирном Гором владика није врло задовољан“. Вук, поплашен, пише одмах неком капетану Орешковићу, и пита га шта је у ствари; овај је тад заступао Аустрију у разграничењу њену с Црном Гором, и, будући на граници и на том послу, био у сталном додиру с господаром Црне Горе. Орешковић одговара да је „био двапут с нашим владиком“, и колико је видео, Његошу само једна ситница „у вашој књизи није била по вољи“, али „он за то на вас ништа не мерзи, и мене је више пута уверавао да вас, како и прво него сте оно писали, љуби и поштује“.