Srpski književni glasnik

444 Српски Књижевни Гласник.

Та ситница — ствар ево постаје комична, и ако се према досадашњем могла предсказивати као трагична — у овоме је. Описујући црногорски „Сенат“, Вук је рекао — а доиста није ваљало да тако незгодно рекне —: то је „једна дугуљаста камена зграда...; у њу се улази на двоја врата; "једна врата воде у одјељење у коме се затвара рогата стока и магарци; кад се уђе на друга врата,... ту спавају сенатори“; ето то је, каже Орешковић, што се Његошу није допало. „Колико сам могао разумети, једина ствар која му у вашој књижици није била по вољи, јесте ваше описање сенаторске куће у којој кажете да на једна врата сенатори а на друга магарци улазе“.

Кад смо на овоме, да додамо да је Његошева околина била тим Вуковим речима још мање задовољна. Она, наравно, није могла читати књигу пошто је ова била на немачком, али се ваљда што чуло од самог Његоша. Ђорђе Петровић, рођак владичин, који је био „вице президент“ тог истог сената о коме се Вук тако незгодно изразио, био је нарочито љут. Кад се после тога састао с Вуком у Трсту, у присуству више тршћанских Срба, Ђорђе се, по причању Медаковића, целивао са свима, а с Вуком није хтео. Кад га овај запита зашто: „Ето зато — одговори Ђорђе — што за онога владичина магарца не би нико знава, а сад у здравље твоје зна сва Европа; зар немаше што љепше и паметније писати него његова магарца“ И онда је завршио: „Кад дођеш други пут у Црну Гору, и ту ћу ти другу ногу сломити“.

То је била научна критика онога доба; како је Ђорђе остављао за Црну Гору оно што је могао у Трсту учинити, то је ово и знак његова гостопримства. Што је најлепше, Вук се одиста бојао Ђорђеве претње. Кад се петнаест година доцније понова упутио на Цетиње, он је у Котору рекао кнезу Данилу, с којим је тамо ишао: „Ваша свјетлост, оће богами Ђорђије да ми сломи и ову здраву ногу, па се бојим“, и тек се на изразиту реч и гарантију Данилову усудио да пође.

VI

Мало нам остаје да кажемо о деловима Вукове књиге који се не односе на Црну Гору. Бока Кошорска је написана суво — нису ни Љубишин, ни Матавуљев опис бољи али верно; понешто је, наравно, данас друкчије. Чланак Срби