Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 455

·ликама и ширим схватањима, треба да изумру, а ново поколење што тек наилази верујем да ће бити слободно од ускогрудости, традиција и којекаквих предраеуда, које не дају да ми већ данас уживамо плодове свих оних честитих што на овај или онај начин створише ову толико жељену државу нашу. Београд. ДР. ЗДРАВКО НИЖЕТИЋ.

'heM броју.)

<

(Наставак у ид

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

В. 8. Јанковић: „Иван Мандушин“, — портре новела. (Издање Геце Кона, Београд, 1922 г.)

Још у својој првој књизи приповедака, Свешла у ноћи“, Владимир Јанковић показује своју подвучену наклоност да црта боље људе, оне који одиста умеју да воле, и у којима је, у пркос свему около њих, жива чежња за бољим и истинитијим човеком; оне који искрено мрзе лаж, па су кадри да храбро устану против ње и онда ако се она јави у њиховом рањеном срцу. То су, у обема књигама, махом личности које воле живот, које су далеко од аскетских назора, и које у путеним грозницама страсти виде узвишеност, лепоту, дивно „проклетство“. Али и усред тог робовања страсти, које их може одвести до телесних оргија, у њима бди неугашена, све снажнија жеља за духовном чистотом, за вишим складом душе, за љубављу без обмане и лажи, за измирењем двају на изглед супротних начела: права тела и права душе. То је оно што писац назива изграђивањем бољега себе и. што њему лебди пред очима као завршни етички идеал. Његова филозофија била би да у човеку постоје две опречне снаге: једна која га везује за земљу, и друга која га зове у више, чистије регионе. Али оне се не искључују. Свака има своја права и своје лепоте. А њихово измирење је могућно. Завршна етапа нашега развића лежала би у постигнућу тога склада, и то је оно чему треба тежити. Постигнуће те праве и апсолутне среће могућно је међутим само тако ако се из живота излучи свака лаж, ако се „оствари живот душе“ и изграде „истински људски односи“, како се вели негде у Повима.

Зато Јанковићеве личности, по унутарњем нагону свога бића или по јасном увиђању, имају потребу да теже том вишем ступњу среће, водећи тешке борбе са самима собом, жртвујући се, одричући се, трпећи. Једном ће се одрећи своје љубави и своје среће, ако би је морали откупити обмањива-

Т Издање Друштва Хрватских Књижевника, Загреб, 1918.