Srpski književni glasnik

456 . | Српски Књижевни Гласник.

њем и лажју; други пут ће жртвовати своју страст и, усред најстраснијег чулног уживања, отићи за навек од створења које су имали, само ако су осетили да то није она „права љубав“ коју готово физичком пожудом траже. Са више или мање неутешности или надања откидаће се они од болних чворова које су везивали у животу, да лутају за својом чежњом, једни кроз скептичну резигнацију, други кроз тражење далеких непознатих крајева, трећи кроз веру у крајње налажење. Али само не теза апсе, ма и по цену смрти. Њу морају спречити било природа, било људи.

Јер писац, кроз своје личности, има још једну веру. Он је убеђен не само да се од својих дедова и прадедова, у чудној мешавини крви, наслеђују сви груби инстинкти и све лепе чежње, него је уверен и у то да су унапред, ко зна којом силом, тачно одређена бића која ће, кад се нађу и споје, чинити ту апсолутну хармонију, да она носе у срцима чежњу једно за другим, и да ће се наћи, да се морају наћи, само ако су снажна и храбра да одбаце сваку лаж и да презру сваку страст, ако она није истовремено и права љубав душа. У том погледу Иван Мандушин је нека врста наставка и до· пуне његовој првој књизи Свешла у Ноћи. У првој књизи, — бар у првој причи — налазите суморну страну овог мистичног и метафизичког вјерују. Тако се све завршава у полумраку жртава, одрицања и растанака, јер се, пред препрекама једне или друге лажи, ниједан склад није могао остварити. Иван Мандушин међутим има, у завршном акорду, победе и светлости. После свих одрицања и крвавих унутарњих борби, тај склад је остварен у сусрету између Јелене и Мандушина, који су предодређени били да се после свих лутања нађу у љубави без лажи. Завршетак има један подигнут лирски тон победе и радости.

Та основна концепција праћена је, по консеквентном разграњавању, и даљим убеђењем да је само та унутарња чежња за вишим духовним животом, та борба са собом у изграђивању бољега себе, то непрестано побеђивање свога горега ја са непрестаним погледом према пуној искрености, та неутољива мржња на лаж, — да су само оне кадре подићи кроз појединца и цело друштво на један виши ступањ моралног напретка.

Рефлекс овог схватања — скоро би се могло рећи овог осећања — примећује се скоро на свим личностима у Јанковићевој причи. Свесно или тамно, оне жуде за једном вишом правдом, манифестујући ту жудњу сад у протесту, сад у резигнацији или разочарењу, сад у лепо или искидано формулисаним веровањима и слутњама, сад у смрти. И зато се све оне, као што сам напред рекао, показују бољима: бољима по чежњама, по намерама и тежњама, по мислима ако се тако може рећи. Јер оне поред свега тога нису идеалисани