Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 457

шаблони, него људи од мана, слабости, темперамената и страсти. И баш у тој њиховој сложености, у том подвученом дуализму, лежи њихова интересантност. Она тек даје праву подлогу за тешке психичке сукобе и за оно психичко рашчлањавање којем писац воли да подвргава своје личности.

Тиме прелазимо на други део расматрања, на испитивање формалне стране дела, и одмах морамо приметити да ова основна сличност међу личностима доводи писца покаткад до опасности да их не одвоји довољно прецизно при цртању, што се у Мандушину запажа више но у првој књизи. По некад имате импресију да један говори као што би говорио други. и чини вам се, каткад, да су неколике личности међу њима само донекле диференциране манифестације истога типа. То долази свакако још и од метода којим писац црта своје личности. Он их, наиме, најрадије и готово по програму пушта да се испоље кроз дуге монологе и кроз скрупулозне аутоанализе. Он воли да гледа људе не кроз њихове покрете, не толико ни кроз њихове учинке, колико кроз начин како се оцртавају њихова осећања у њиховој свести. Његове личности пре свега мисле, и манифестују се готово само толико колико мисле. Разуме се да такав начин лако може одвести сличности, особито ако гледишта, искуства, осећања личности која се описују нису одвећ различита, и ако их одвећ брижљиво не одабира специална терминологија и нарочити акценат за свако поједино лице. Но та импресија бива ублажена пажљивијим разматрањем, које показује да диференциација између личности ипак постоји, и ако није тако пластично изведена, — чему је опет у знатној мери крив овај и благодарни и опасни начин. Јер то гледање изнутра, кроз мисли, кроз монолог, кроз ситне вијуге логичког извађања, — особито ако се при том полаже на сваку ниансу и сваки зарез кроз реч која ограђује или допуњава — води лако апстракцији, блеђој но што је корисно. Отуда и извесна оскудица пластичности, као што отуд настаје и извесно осећање сувишне раширености појединих партија, и ако ће поновно проверавање тих партија посебице показати да је тешко наћи чега што би било у истини сувишно.

Већа је мана, и то свакојако иде у најбитније недостатке ове књиге, што поред тих широко детаљистичких партија налазите друге брзо и летимично пређене, због чега настаје у композицији неугодна несразмера међу деловима, па отуда и оно осећање сувишне опширности које поменух. Има једна особина, својствена писцима у којих је уметнички темперамент јачи од њиховог уметничког искуства, особина да са неком младићском грозницом журе врхунцима својих проблема, претрчавајући одвећ летимично преко удолина мање интересантних спојева који ове врхунце везују у један добро мотивиран пејзаж. То је случај и код писца Мандушина. Подле-