Srpski književni glasnik

458 Српски Књижевни Гласник.

жући својој љубави према анализи и својој наклоности да у. рашчлањавању иде до цепкања самих врхова једне мисли или једног бизарног унутарњег покрета, он нестрпљиво жури описима тих психолошких врхова да се ту, у разлагању, задржи до расматрања сваке ниансе једне мисли, сваке контраверсе, свакога да и не. Друге партије, за њега мање интересантне, он често збија до :скучености или их чак и не додирује. Тако настају на његовој слици, поред широких детаљистички рађених површина, површине сасвим других, нимало одговарајућих сразмера. Очигледно је да цртеж на тај начин губи, перспектива постаје неправилна, а наше осећање, свикло да свагда тражи органске спојеве, незадовољено. Дефекат, дакле, није у ономе што је израђено, него у ономе што је пропуштено у изради. Па тај начин новела 'бива раздробљена у један одређен број појединачних комада, који су посебице лепо и пажљиво израђени, али међусобно недовољно и тек овлаш повезани. Вероватно је да је лишчево осећање презало. од попуњавања тих празнина због тога што би, поред овако детаљистичког начина обраде, новела лако постала и сувише опсежна. | Други недостатак, — а он припада истој категорији, — · лежи у томе што писац није довољно вичан да своја лица на слици групише што је можда знак примарне фазе техничког развоја, — што не уме довољно да их подреди једно другоме истичући главна испред споредних, него их ставља. готово напоредо једно поред другога, скоро бих рекао као посебне портрете. Иван Мандушин, на пример, који треба да је централно лице, често је у читавим партијама сасвим у позадини, неактиван више но што се може очекивати и правдати према окоме на шта нас писац припрема; па и његова. историја изгледа скоро случајан оквир другим догађајима који се уносе у новелу. Тако исто Јелена, на чију смо појаву тако дуго припремани да је интерес попет до врхунца, бива, кад се појави, и сувише осенчена другим догађајима, тако да је наше очекивање у многоме незадовољено. (То место је у опште слабије израђено и једино које није довољно психолошки мотивисано. Начин како она бива доведена до хистеричног излива у безумној игри изгледа нагло и недовољно убедљив. Одатле се међутим радња снажно и врло мотивисано развија. Још један доказ како се писац у малим, мање интересантним прелазима теже сналази, док је код великих, драмских момената много поузданији.) Могле би се, можда, учинити писцу још које ситније замерке. Једна од тих је недовољан унутарњи психолошки развој његових личности. Оне све стоје пред нама у једном једином пресеку: дате су тако рећи у једном једином тренутку свог живота. Но зашто би се тражило више но што је датог Приповетка има право на такво ограничење. Ако се, ме-