Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 459.

Ђђутим, узме у обзир да је то једна специална средина — све

су то млади студенти и њихово друштво — и да је то једно. специално доба, доба кад се махом само кристалише оно што се дотле искусило, онда ће се увидети да је и добро и довољно учињено ако се успело тачно насликати ту средину и то доба. Шта више, неће нас бунити ни то што се у но-

· вели сувише расправља, препире, мисли и резонује, а пре-

мало ради и развија. Ко познаје ђаковање, тај зна да није потребно бити мудрац, а ипак водити дуге разговоре о најдубљим проблемима. У то доба се доиста тако ради, баш и кад се није никакав изузетан тип. Па нас неће бунити ни то што радња иде превећ споро, устуиајући место дугим причањима и разговорима.

Али ма колике и ма колико важне биле те формалне замерке, мора се установити да оне садржајне вредности знатно претежу, и да оне приказују писца чији је таленат и несумњив и особит. Не само што његова етика и филозофија, можда још незаобљена у свом младом развоју, показују једно нарочито и доста израђено гледање на свет, него и зато што он у решавање својих проблема уноси један чисто и искључиво психолошки метод, редак дотле у нашој књижевности у том облику. То је истина, још махом општа психологија, психологија мање више општих људских осећања и афеката, а не психологија посебних, јако маркираних индивидуалних темперамената. Али је она рађена са сигурношћу и са аналитичком способношћу које показују пажљиво, дубоко, страсно загледање у људску душу и људске мисли; па јој вредност не умањује ни то што се осећа да то загледање још и одвећ иде кроз сопствена осећања и сопствене мисли, које остављају свеж траг на резултатима посматрања. Кад се зна да је то први, најсигурнији и једини прави пут, онда нас његови трагови не могу бунити. Тек преко тога се може стићи до више диференциације и вишег објективизма. Ванредно израђена анекдота о малој Jessy коју прича озлојеђени Грковић; још боље испричана историја Јеленине прошлости, коју нам даје њен случајни љубавник Ивановић у одељку названом Чудесница, јемство су том развоју, као што су описивања Јеленине хистерије и њеног психолошког слома, па онда Мандушинове тешке грознице из којих ће се пробудити у ведри, насмејани, сневани живот, знак пишчеве способности да замршене и јаке психолошке моменте да кроз један снажан драмски темпераменат. Оно пак што пријатно, као један нов тон, изненађује, то су лирски пасажи којима се књига завршује. Има ту две песме у прози које МандушШин посвећује љубави, а које се својим подигнутим, пречишћено складним тоном одвајају од остале, мало нервозно искидане прозе, и подсећају, рекао бих, на Тагору.