Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 461

њен светлосни, тонски, или, кратко речено, колористични изглед. Она потпада потпуно под превласт боје и њене тренутне променљивости. У коликој је мери ово тек важило за сликање сцена или предмета у покрету, као што је, на пример, трка коња, плес играчица, ток валовите реке, гибање мора. И тако Мане, полазећи од објективног натурализма, префињавајући своје осећање боје постаје мајстором светлосних ефеката и успева да уздигне боју на висину основног израза стварности у сликарству. Овде је била у питању свакако једна суптилнија стварност, или, да се прецизније изразимо, једна виша сликарска стварност, на коју колективно искуство, па чак и оно доследних објективних натуралиста, није могло олако пристати. Услед овога је Мане одмах био оглашен за одвећ субјективног уметника. Он у ствари то и јесте, он од тога прави читав систем и инспирише један од најзначајнијих покрета у уметности после ренесансе. Он постаје творац субјективног натурализма или импресионизма, када се мисли на третирање форме схваћене у тренутку, и пленеризма, када се мисли на боју схваћену у њеном тренутном преливању и трепету. Од овога тренутка па све до данас је субјективни натурализам имао моћ уметничке дисциплине: сликарски је могао стварати само онај који је, поред осталих креаторских способности, имао моћ индивидуалног виђења боје и тона. Није се могло сликати по научним „правилима о сликању“ или по већ усвојеном начину, чак ни у случају највиших виртуозних способности. У сликарству се није рачунало у успех догађаја који би био сличан Карузовом. Слика пре свега представља оригиналну концепцију и композицију, затим индивидуално виђење. Лична диференцираност била је први услов сваког озбиљнијег успеха. С Манеом у друштву појављује се, под именом инпресиониста, које није потпуно оправдано за цео овај покрет, читава група уметника великих вредности. Мане, Реноар, Делас, Сислеј, Писаро развијају, диференцирају и усавршавају начело субјективног натурализма и стварају једну изванредну уметност, изванредну по свежини и префињености схватања, изванредну и по томе што је излазила из савремених друштвених и психолошких потреба, изванредну нарочито по томе што је отворила нове путеве.

У нас се на више страна осетио утицај овога великог покрета у виду одблесака, који су често били значајни не само с обзиром на развитак наше савремене уметности већ и сами по себи. Први озбиљан покушај субјективног натурализма видимо у Словеначкој. То је пленеристичка група Грохар, Јакопић, Јама, са Веселом у непосредној близини. Они су учили у Минхену код свога земљака Ашбеа, кроз чију су школу још прошли, ма и после тренутног бављења у њој, многи наши уметници, међу којима и Марко Мурат и Надежда Петровић. Ашбе је био одушевљени приврженик