Srpski književni glasnik

|

:

Уметнички Преглед. 463

пленерну боју спречавао. Лах дубровачког премалећа, изгледа нам, очевидно показује ову неодлучност. Док је хармонија боја на-слици изванредна, и ако су боје одвећ високо одме-

_ рене и стога бледе, дотле нам цео призор који видимо пред

собом изгледа укочен и намештен. Поетска замисао парализовала је сликарски темперамент и: умањила бојама њихову ничим ненакнадиву драж. Уметност фантазије не трпи натуралистичке елементе, она тражи стил, монументалност, . своју засебну структуру. Нама изгледа, сећајући се Конавоне и других Муратових више натуралистичких слика, да би он био недостижан као чист интимни натуралист — пленерист. Фердо. Весел је изложио неколико својих слика, међу којима Словенкиња. са мајоликом и Поршре Маркове потврђују познате вредности његовог сликарства. И овом приликом Весел нам је дао повода да уживамо у његовом крајње дискретном тону, у његовим врло финим модрим, бисерним и сребрним бојама, у његовом интимном, веома душевном, донекле мистичном схватању човека и природе. — Иван Вавплотић је потпуно друкчији, крајња супротност Веселу. Он је више техничар, више виртуоз и спретан човек него уметник стваралац. И ако Вавпотић слика светлим бојама, ми га 'не можемо уврстити у праве пленеристе, јер он није субјективни натуралист. Он је сликар који зна добро свој занат, како би се то обично рекло. Његов /Лоршре је врло коректно сликан, као у осталом и друге две слике: У шуми и У шешком часу, које би назвали добрим сликарским илустрацијама. /оршре свакако веома личи на портреисану особу, али он не пред-

ставља сликарски доживљај који остаје.

Неколико година после овога покрета у (Словеначкој, појављује се нов покрет међу нашим уметницима. И овоме покрету извор је био исти, као и првоме, — Француска и субјективни натурализам Манеов. И овај покрет, као и први, није црпао с извора, нити се у првој фази својој развијао на дому, већ у Минхену. Али овај покрет није био руковођен искључивим интересовањем за боју, као први, већ за форму. Он је према томе био импресионистички, с траговима, у извесним случајевима (Бецић), објективног натурализма. Владимир Бедић, Рачић и Мирослав Краљевић били су његови инициатори. Они су се, за време свог студирања у Минхену, под интелигентним и мало консервативним вођством њиховог професора Хабермана, били инспирисали старијим Манеовим радовима, и то више по репродукцијама него са оригинала. Стога су сви у почетку употребљавали тамну палету и сликали у главном монохромски. Рачић је умро млад још у Минхену. Иза њега је остало неколико врло успелих импресионистичких студија у једном озбиљном, дубоком тону, инспирисаних необичном префињеношћу и сенсибилношћу запажања, изведених крајње искреним сликарским поступком драгоцених