Srpski književni glasnik

468 Српски Књижевни Гласник.

хетерогености и изгледала случајно импровизована. Сарајевска јавност је сумњала, не налазећи у трупи реномисаних имена, да ће се с таквим глумачким материалом који је стајао на расположењу, моћи инаугурисати један солиднији уметнички рад и одржати унутарња дисциплина којој није свикла немирна крв путујућег глумца, а без које је немогуће остварење једног уметничког програма.

Уз то, техничке и материалне прилике у којима је Позориште отпочело свој живот, нису биле нимало ружичасте. Позорница, и ако нешто преправљена, остала је мала и неподесна за развијање перспективе и рад с већим ансамблом, без свих оних помоћних техничких средстава која, истина, нису најбитнији део сценских оживљавања, али су ипак потребна да даду боје и ефекта комаду који се представља. Најзад, позорница је била готово без декоративног материала и с врло оскудним средствима реквизите, јер су материалне помоћи од државе и сарајевских новчаних завода биле исцрпене за преправке у гледалишту и набављање једне солидне историјске гардеробе у иностранству.

Спољне, Позориште је исто тако стајало пред тешким задатцима. Једна разнородна публика, какву нема ниједан наш већи град, с добрих седамдесет процената анационална или национално пасивна, с укусом депласираним, без интереса за чисту литературу, највећим делом без осећања за било какве уметничке напоре, — таква публика требала је да постане стални посетилац једног позоришта, оскудног у свему оном спољњем Олештавилу које је једино у могућности да привуче широке необразоване масе. Неверовање у живот једне нове институције, с вишим уметничким настојањима, као да је с публиком делила и сарајевска штампа. Пре него што је почело јавно деловати, Позориште је било изложено строгим критичким примедбама штампе. Од свих наших обласних Позоришта, оно се најтеже родило, усред опште хладноће.

Па ипак, данас се, после прве сезоне у Сарајеву, поуздано може рећи да је Позориште пребродило главне спољне сметње, да је успело привући себи сталну публику, и да је могло, често, задовољити и најсуптилније укусе људи од чисте позоришне крви. Оно је најтежи свој животни период храбро поднело, и било би у могућности да живи, — уза све материалне неприлике које се истом сад истављају пред њега, јер је постало стварна духовна потреба широких маса, — ако држава не буде и даље инсистовала на томе да му поткраћује животно корење једном сталном небрижљивошћу за његове најнужније потребе.

Рад у Сарајеву, ове сезоне, текао је од дана званичног отворења до конца маја, а завршен је гостовањима неких чланова загребачког и београдског Позоришта (Гђе Керниц, Г.Г. Папића и Грунда, и Гђе Хаџић). Месец јуни проведен је