Srpski književni glasnik

476; Српски Књижевни Гласник.

омогућило, морају се напустити два крајња гледишта. Прво, на коме стоје носиоци радикално-демократског режима, који бирократски прелазе преко незадовољства скоро читавог хрватског дела народа, и очекују да Хрвати постану послушни поданици. Друго, гледиште Хрватског Блока, који поричући пуноважност уједињења извршеног 1 децембра 1918, тражи да се са њиме преговара као са законитим представником хрватске државне идеје. Отклањање српско-хрватског спора мора се тражити на једној средњој линији која ће, решавајући проблем унутрашњег уређења земље на основи једног општег левичарског политичког програма, задовољити у исто време и оправдане захтеве Хрвата. У претрес конкретног уставног нацрта који би одговарао тој средњој линији, конференција није улазила, сматрајући да том послу није време док се не сагледају политичке групе које ће уставну ревизију узети у своје руке.

У погледу пракшичних резулшаша конференције. — Конференција на Илиџи имала је у првом реду информативан задатак. Она није сазвана ради оснивања нове странке, нити је на самом састанку донето решење у томе правцу. И то из личних разлога: међу учесницима било је и чланова садашњих странака који не помишљају напуштати своје политичке групе и личности које у опште неће улазити у активну политику; и из начелних разлога: решавање српско-хрватског спора узето само за себе, представља сувише узану основу за образовање странке. Ипак, учесници конференције. очекују од овог састанка ове политичке резултате: 1) уношење у српскохрватске односе извесног расположења помирљивости које ће олакшати почетак споразумевања; 2) развијање заједничког јавног мишљења за целу земљу, без кога се расправа српскохрватског спора не може кретати унапред. — Из тих побуда конференција на Илиџи одлучила је да се за 10 септембар сазове у Загребу један шири конгрес јавних радника, који ће започету акцију наставити.

ПРИВРЕМЕНИ. БЕЛЕШКЕ: КЊИЖЕВНОСТ. „Посмртне Почасти“. — Г. Сима Пандуровић је

(у издању књижаре И. Ђурђевића) поново штампао своје прве песме. Уз књигу иде и један врло интересантан предговор од самога песника, у коме се он осврће на данашње стање у нашој поезији, и, тако рећи, одређује свој став према њему. За нас, који остајемо, уз све симпатије за нове песнике, и искрени поштоваоци суморне али уздрхтале и мислене Пан-