Srpski književni glasnik

478 Српски Књижевни Гласник.

да пружа до краја изражене изразе, и да је у борби пуних изражаја сав живот. Писац има једно врло буржоаско и врло „помирително“ етичко гледиште, али врло некритично и врло нефилозофско.

ПОЗОРИШТЕ.

„Ломача“. — Ова Стриндбергова драма давана је у „Манежу“ као представа гостију, у већ утврђеној режији, са Г-ђом Нином Вавром и Г. Павићем, члановима Народног Казалишта у Загребу, у главним улогама, као гостима. 'То је друга драма овог писца играна у нас, са драмом Ошац, даваном већ више пута од дуже времена. Случајно су на тај начин изведена два комада који имају заједничку главну тему: мржњу, безграничну, безразложну, скоро мистичну, против жене. Само је овде, у ЈЈомачи, та мржња узела за предмет жену-мајку и то ситну безначајну жену која у кући поткрада своју рођену децу, храни се на њину штету и својим егоизмом доводи до пропасти домаће огњиште. Та рђава жена је далеко испод жене у Оцу и треба заиста имати много обзира према овом особењаку, који је умео да створи и овде као у другим својим драмама ону мрачну, тајанствену атмосферу која је одблесак све патње човечанства, па да му се опрости начин на који је он довео драму до катастрофе. Мати, Елиза, удовица, скида скоруп са млека, поткрада дрва, узима за себе из кухиње најбоље делове јела и т. д., и зато су деца неразвијена и несрећна. Стриндберг у слепој, настраној мржњи према жени пада овде у ситничарско оговарање, и начинивши прелом помоћу једног баналног трика, — нађеног писма које не изгори управо зато што мајка не допушта да се ложи у кући, — он доводи комад до мелодрамске последње сцене у којој син запали кухињу да све изгори у диму од зачина, чаја, мирису свих добрих ствари за којима су брат и сестра жудели целог живота.

Стриндберг се, у слепој мржњи, заборавља и постаје

~“

смешан. Ипак, стари мајстор у стварању оног што је прави

садржај његових драма, у расположењу душе које обавија све фигуре Ha позорници, он успева, остављајући на страну његове идеје, да створи дубок уметнички утисак. Зато је може бити и било смело дати овај комад без дуге спреме, са две три израђене улоге и неколико помагача који су ушли

само да омогуће игру оних првих.

Г-ђа Вавра, самостална индивидуалност, интелигентна уметница, са брижљивом акглизом, оставила је утисак глумице која може играти улоге у Стриндбергу. Могла би јој се замерити извесна тенденција да начини од Елизе, најобичније жене домаћице, фаталног злочинца, и да је попне на висину трагичне фигуре. Г. Павић је тако исто био одвећ