Srpski književni glasnik

Белешке. 479

јак у изразу, чиме је по некад подерао копрену тешке тамне атмосфере кроз коју треба без престанка да буду гледани реални догађаји у комаду. Оба уметника, са Г. Сотировићем и Г-цом Бандић, као и Г-ђом Харитоновић, дали су представу која би била, да је имала више проба, врло добра. MIL

„Јудита“ — Ова драма Фридриха Хебела је прво дело овог значајног немачког писца из средине прошлог века које је играно у нас. Обећаван више пута у програмима репертоара Народног Позоришта (/Гигес и његов црсшен), он је тек сада, инициативом неколико поштовалаца, изнесен први пут пред публику, скоро као покушај, опрезно, бојажљиво, после свршетка сезоне и као незванична представа.

Избор његовог првог драмског дела, Јудише није без замерке. Оно носи све одлике овог оригиналног и самосталног писца, али и све оне мане које су га одстраниле од позорница чак и у земљи његовог језика, где није никад, ма да је проглашен за народни понос од стране књижевних теоричара, могао да освоји репертоар. Хебел је веровао да је, као што он каже, „поезија остварена филозофија“, и хтео је да створи драму са великим карактерима, представницима људског рода, који долазе у сукоб. Несумњиво велико замишљене и широко постављене драме Хебелове, поред свега џиновског замаха, остављају ипак утисак дела полу-успелог генија. Затворен у себе, одстрањен од свих људи и праваца мисли свог доба, натмурен, неповерљив, водећи један беспримерно себичан и окрутан приватан живот, Хебел је стварао само из својих идеја о историји човечанства колосалне фигуре, које су до крајности удубљене анализе и које скоро увек, а нарочито у Јудиши, у представнику барбарске азијске сурове снаге, Холоферну, који долази у сукоб са представницом јудејства, Јудитом, додирују својим потенцираним дефиницијама карикатуру. Неосетљив за смешно као они његови земљаци који су напунили Немачку огромним споменицима Бизмарку и Германији од полу-отесаног камена, он је начинио Холоферна разметљивим празним чудовиштем, страшилом, који је у толико више близу смешнога, што се, као што бива често код Хебела, де-, финише сам, у дугим монолозима. Овај генерал Набукодоносоров је заиста џин са тучаним ногама, који г Y драме, да створи од себе: оно што је писац хтео, великог човека који треба да је, као што је Хебел рекао, увек „преглед садржаја човечанства“.

Јудиша оставља утисак почетничког дела, безобзирно изведеног програма. У пркос несумњивог драмског талента треба се сетити призора са масом у овој драми — у пркос величанствене замисли да у драми изнесе гибање основних сила које су покретале човечанство, Хебелу увек недостаје нешто да буде примљен, и овај покушај извођења Хебела у

не успева, дуж