Srpski književni glasnik

СРБСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига У], БрОЈ 7. — 1 Август, 1922.

ЈЕСЕЊИ ВЕРЕНИЦИ. 1

Необична је била висина овог Драгоша. Увек је некако стршио изнад људи, и смешно је било погледати у његову главу која је била виша од свију других. Али његове очи су биле топле и лепе, с капцима руменим као да “их је ноктима подвлачио, а у њима сива белоочњача. Бело и румено. Нека бледа боја, сасвим друкчија него у другог света, сенчала је кожу његовог уског, птичјег лица, боја оних који проводе ноћи без сна, лутајући.

А он и није много спавао. Лети и зими, све једно, за светлих и врућих видика или за хладне тежине снежних облака, он је ишао улицама, вечито у некој тражњи, и увек су касни пролазници могли видети његову мршаву, дугу прилику, која се утапа у сопствену сенку.

Радио је у некој банци, по закону живота, и ако није волео ћивте. Али никоме није приговарао за његову пожудност и ничијим се страстима није ругао. Волео је да је више сам, и није уживао у томе да посматра људе и да слуша њихове сетне историје. Он је осећао да сви људи трпе. Црно вино је много пио, сам, 'у крчми код Семиза, сасвим задовољан што му нико не прекида спори унутарњи рад који је сав био обасјан чудном пријатном светлошћу. Дружио се с Принципом, који је био мален, груб и ћутљив. Можда су их привлачиле супротности карактера. Можда су уживали што могу дуго да буду један с другим и ништа не говоре. Волео

31