Srpski književni glasnik

482. 7 Српски Књижевни Гласник.

је народ као што је волео птице, дрвеће и камење. Био је једно са свима њима, и осећао је болове кметова, који нису имали израза, као сопствене. У Сарајево је дошао врло давно, однекуд из дубоких и глувих планина Херцеговине, и одатле је можда толико тражио камење у високим планинским појасевима. Пењао се често на Требевић, горе, код каменитих крстача, где зоре румено букте и велико сунце као да долази из Дрине, успињући се на Романију. Горе је стајао сам, на голој плочи стене, под којом су дрхтали тамни четинари и рутаве биљке полагано извлачиле своје пепељаве чашке. Борио се с ветром који је бесно звиждао, заплитао се у кржљаве борове и стрмоглавице јурио низ празну страну Требевића, избрисану као покошена њива, сву слеђену у камен, ону која се дохватала првих сеоских падина и натрулих богумилских гробова. Покаткад, овде, охрабрен бесконачним видиком, он је певао комитске песме, најтужније, оне које су говориле о великим покољима. Његов глас је био јак као ветар, дубок, брујећи као да су у њему звонила многа потмула звона. Осећао се несрећан што није био с другима, кад је Видов-дан прошао, и гледао је у празно место на коме је некад Принцип седео, као на место мртвачево. Горко је говорио кад су га на суду питали о другу, и хтео је да се убије кад је видео другове који су се збуњено смешили у ланцима, пред судницом, опкољени војницима под ратном опремом. Није имао луду потребу мучеништва, али није могао видети да други трпе више од њега. Гледао је своје лице у капљи вина и своје очи које су гореле, можда с поноса, можда од жалости. Кад је настао рат, вукао се с коморџијама, у Кошеву, око гробова, по падинама Хума, и гледао часне сестре, беле и црне, које су се сјајиле на сунцу и окопавале винограде. Скитао се по ноћи по напуштеним шанчевима и плашио гуштере који су излетали из пожутеле травурине, пробуђени у дремежу. Видео је под собом, у укљештеној долини, огромни, танки димњак једне фабрике и један поток по чијој је површини шуштала зелена месечина. По дану се, кад није требало тимарити коње, крио по шумарцима, читао новине или спавао. Слушао је како горе, преко Галиције, иду гомиле Руса, као поплава. И чуо је од другова како су се Срби укопали на Црном Врху и смешећи се гледају у Дрину.