Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. ЊЕ | 483

Његови су другови били старци, с ивица Сарајева, мале, суве деде с достојанственим брадама које су раскуштрано стршиле из тешких оковратника војничке блузе. Пушили су на чибуке и никад се нису одмицали од ватре на којој је кључала црна кафа. Они су често погледали с Хума на Сарајево, на своје ситне кућице у врховима града, беле као птице међу зеленим дрвећем. Али се није могло знати да ли нешто желе. Све чежње су биле само један поглед који се нагло гасио.

Драгош је слушао узневерене покличе који су долазили из котла, из крчми око женског манастира. То су певали војници који су ишли на Србију, Маџари, Румуни и Словаци, и бодрили се да не мисле на даљине у које срљају и из којих се, можда, неће вратити. .

Кад дође јесен, његову колону извукоше из пожутелог шумарка по коме је легао угасити руј, као паучина. Коњи, које су вукли, светлели су се, дебели и пуни, само су им гриве биле бесјајне и репови шћечени као у пролеће. Кроз град су ишли тетураво, тешко ударали копитима и, идући преко глатког асфалта, смешно подизали ноге као да иду преко стрњика. Свуда су пролазили војници, тутњеле каре, пиштала санитетска кола с измученим лицима рањеника, и праштале као град немачке псовке. Овде и онде гонила је светина сељаке, скидала им камењем црвене саруке с перчина и вуцарала по асфалтима окрвављене главе са жутим очима.

Драгош је окретао главу, али је увек све видео, јер је био виши од свију.

Сутра дан су се мучно пењали на Решину воду и приближавали фортици око које су гамизале гомиле сенки, умотане у румену јесењу маглу. Шанчеви су се црнели, десно, лево, напред, у полукруг, и осећао се већ задах влаге од мокре земље. Линије су се укрштавале, секле и одвајале трчећи око фортице као живи прсти око руке.

Његова колона доби наређење да узме и просече један правац који је ишао према Решином Потоку. Земља је била љигава, трошна, влажна иловача која се лепила за лопату и падала као камен. Сви су се мучили и стењали. Неки су добили грозницу. У њиховим жутим рукама су се мучно тресле мотике. Падали су, али су се дизали пред надгледницима који су у чизмама имали бичеве и страшно псовали.