Srpski književni glasnik

484 ; Српски Књижевни Гласник.

Драгош је у ноћи гледао како с фортице прска светлост рефлектора и како се на малом, мрачном небу, према коме су порасла поља, шуме и камење, укрштавају ваздушасти млазови супротних влажних светла. У даљини, иза Романије, потмуло је гудело, на размаке. Можда на Хан Песку. Он је слушао ово тутњање као од безброј тешких удараца по земљи, и мислио на Принципа у ћелији.

Али дани су били укочени у узак обруч неба које се све више спуштало према земљи. Готово је већ било тешко дисати. Надгледници су били љути, пили много ракију, ударали бичевима по скорелим чизмама, и имали од мраза румене носеве. Можда су мислили на жене, у овој висини коју

је јесен провејавала, и можда су им стога очи биле тако пакосне.'

Сви су сад већ сличили на авети. Пола их је боловало од грознице у рововима, који су се тешко чистили. Један је умро, један мали муслиман чије је лице било готово тако бело као и коса. Правоверни су клањали на љигавој земљи, заривајући прсте у блато, и прљали уши и уста иловачом која им се увукла међу прсте. Није било лекара да прегледа мртваца. Узели су га за ноге и главу и бацили у јендек, који је поток издубао. Ту је трунуо, и за ветра ударао.

Тројица од њих оболели су од тифуса. Драгош је чучао под једним бором, на земљи по којој је било меке, румене треси од шишарица, и тресао се. Давали су му само воде која је ударала на иловачу и јесен. Очи су му се мутно светлеле, а руке стискале око изнурених колена. Видео је све чудно светле слике. Фортица је порасла у облаке. Винар Семиз био је бесконачно тежак и све се наваљивао на њега да га згњечи. А Принцип му је нешто шаптао о гозбама у Јапану, али он није ништа разумео.

Сећа се да је ишао у неким уским колима која су ударала на лизол и хлороформ. Био је у највишој постељи, са згрченим коленима, јер је било уско и тесно. Под њим је неко стењао. Кроз мутно стакло видео је у дубини виадукте по којима су гамизале црне колоне. Затим је само шумело у ушима, а очи се уморно склапале као да су им трепавице од олова.

П

Било је пролеће кад је устао. Болеле су га ноге и једва је ишао. Кашљао је. Све се некако бледо осмехивало на њега: