Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 485

напуштене куће и затворени дућани, прљава калдрма и опупело дрвеће. А највише се смешило небо, бесконачно дубоко од танке, провидне светлости.

На главном прегледу ослободили су га потпуно од војне дужности. Један Маџар, лекар, покушао је да га потапше по раменима, али се насмешио кад није успео. И готово је побожно погледао у Драгошева висока, настрешена плећа с немирним крупним костима.

У банку га нису више хтели примити. Ломили су руке, љубазно се осмехивали, али нису могли. Плашили су се мучеништва које је ишло пред њим, његових седељки с Принципом, и његовог промуклог гласа. А њему је било све једно, гледао је у њих својим тужним очима и жутим, увелим грудима, и није се нимало чудио њиховој слабости. Више од службе вредело је сећање на малог ћутљивог убицу, и мисао на његове сиве, пожудне очи.

Онда је отпутовао, и дуго се возио с војницима који су пушили рђав дуван и жвакали дуванско лишће. Гледао је кад су они, с наивном зачуђеношћу, показивали масна вешала око сеоских станица, таоце по мостовима или аероплане који су ниско летели изнад њива, с пропелерима који су се хитро вртели као чегртаљке. И само су му се у глави мешале ченгеле с отегнутим лешинама и бела аеропланска крила, као крила огромне птице која су промењиво трептала према сунцу.

Али они нису, као грађани који су увек седели код куће, говорили ни: „Тако је требало“, ни: „Тако није требало“. Ови бескућници нису имали никакве одређене мисли о смрти, јер су је увек гледали. Били су сурови и тврди као двопек, гадљиви као коњске консерве, пуни стеница, и с црним, испрепуцалим рукама, али у њихове очи већ је улазила ноћ и у њима су биле мртве шуме и планине које су видели. Нису се бунили чак ни онда кад су били пијани, кад су речи прелазиле у мутне дречеће гласове и кад су се лојанице, прилепљене о ивице прозора, стале гасити. Падали су један преко другог, као браћа, и у сну неразговетно бунцали и кратко и очајно стењали. Задах њихових одела био је кисео, пун зноја, и њихове цокуле заударале су на колску маст, просто као да никад нису газиле мирисаво лишће и меке иглице шишарица.