Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 487 родитељи били гладни. Он је у капљи вина видео један сан, и смешио се варци крваве течности.

Она је била писарица код неког адвоката. Отац јој је био ћурчија, стар и измучен, и слабо је радио. У улици Новог Потока имали су једну малу кућицу, грађену од ћерпича, са зеленим доксатом и улеглим кровом. У близини је била једна напуштена џамија, прављена од дрвета које је било поцрнело и испуцало. Око ње су расле крушке које нико није обирао. Оне су у јесен падале по гробовима и мирисале, гњилећи.

Знали су се још од пре, али су се знали као и цео свет. А сад су се везали, јер су се више гледали и јер су више мислили једно на друго.

Драгош је долазио у њену кућу, и остајао је с њом дуго, сам, често до сумрака. Ни отац ни мати нису ништа рекли кад су га видели како је девојку једном пољубио. А она није имала ништа више до невиности. Али родитељима је живот из дана у дан постајао мучнији, старили су нагло и јели кувану коприву и кукурузни хлеб. Можда су се зато тако благо осмехивали на будућег зета. |

Звали су је Цицом, али Драгошу се то име није свиђало. Подсећало га је на нешто циганско или цинцарско. У осталом, и покрај имена, она је имала дубоке, загасите очи с необично јасном белоочњачом. А његове очи су биле после б0лести жуте и болесно упаљене, и он је стога волео да гледа у једне бистре очи кроз које су избијали мир и радост. Но њено лице је било мутно-провидно, и колутови руменила, који су изгледали као печати, као да су били напрашени. Он је имао утисак да ће сваки час спасти. Кад би овлажио то лице, чинило му се да је оно прешло на његове усне, и да оне зато миришу.

Једном је он затекао Цицу да пере подове. Ишла је на коленима, тело је било згрчени лук, мишице су биле набрекле, а коса је тешко падала по плећима у две густе и тамне грудве. Али он је видео само њене голе ноге које су биле пуне, обле, беле и ружичасте. Он је заборавио на ровове, на мртвог коморџију који је заударао из потока, на Принципа, на своју болест и бесно криомчарење у Броду, и видео пред очима само сенке белог и ружичастог, ружичастог и белог. Кад је Цицу тај дан љубио, и кад је осећао под својим