Srpski književni glasnik

488 Српски Књижевни Гласник.

мршавим длановима њене топле дрхтаве груди, он је мислио само на боју њених ногу. Никад није имао тог огња. И све жене које је имао, нису имале ту болесну страственост и такве ноге.

— Не, немој... Може ко видети! шаптала је она, и скупљала ноге које је он дотицао упаљеним јагодицама прстију.

Али се опет бацала на њега, и душу му извлачила на усне, као да су његови додири изазивали у њој махнито осећање и жељу да се преда, да се пода.

Обадвоје су се престрашили кад је дошао сумрак. Он је брзо изашао, и кад се нашао. сам, уз чашу вина, све му се нешто бело и ружичасто смешило у чаши. Он је мислио да су то његове очи. И да је у њима остала за увек једна слика. 2

У јесен су се верили. Он јој је купио златан прстен с опалом, чије се млеко претакало у прву јутарњу модрину. Али, одмах после неколико дана, он је видео да она кашље, сустегнуто, но тешко, и као да у том кашљању има крвавих кончића. Само, њене ноге су биле тако беле и ружичасте, и њена упијања тако болна... И он је скидао прах с њених усана, осушене крваве кончиће, и мислио на жену која је улазила у његово биће као изненађење, и чији је сваки покрет био једна опојност, пуна страха.

IV

Тај дан су славили посвећење споменика Фердинанду, управо на месту где је Принцип последњи пут, слободан, стајао. Драгош је мислио на нове затворенике и на старе који су већ били умрли. Он је видео само гробове у местима где је некад било живота: у Зеници, у Араду, у Марибору, у Терезину и на Дрини. Заставе су дречале с кућа, обасјане видов-данским сунцем, а негде, на крају града, потмуло је брујала војна музика. Можда су сахрањивали мртвог ратника. У ваздуху је трептала летња јара, под ногама се распрскавала прашина, а по дрвећу се исплитала бела паучина.

Он се није нимало зачудио кад му је Цица тог дана на вечер рекла да је затруднела. Како брзо! Као да је јуче, у својој постељи, скидао с ње белу кошуљу и гладио чудно сјајну кожу, меку као маховина.

а. А Ma i

AA LAVA

A KM i LA A Aki