Srpski književni glasnik

Јесењи Вереници. 489

Ноћ је провео на улици. Његова велика сенка помицала се покрај Миљацке, чија се вода ваздушасто надимала под месечином. Јабланови су били велики, страшни и црни, и као да су хтели да се сруше на њега.

Она је видела да је он измучен, и мислила је да га не радује дете. Тако рано! А он је сањао о хладним висинама Требевића и о Решиној Води у јесењој магли. У грудима му је нешто горело.

— Ду! изненађивала га је она, гледајући у њега, како је лежала у његовом крилу, од браде према очима. Маче моје мало, ти си замишљен!

— Сасвим ће бити леп! додавала је она, носећи у очима једну визију. Тако мален и тако нежан. Црвић! А на главу ћемо му метнути капицу од црвене свиле.

— Комет

— А, ти га не волиш! Знала сам ја. Не волиш. Ти не волиш ни мене.

— Али кога ја не волим питао је он, мучно се трудећи да уђе у склоп њених мисли.

Она је почела плакати.

— Али њега! Нашег малог! Је ли, он ће бити лепг

Није хтео, али се згадио. Некакав мали! Он га још никад није видео, а требало је да га воли.

Одлазио је сад тако тихо као да није припадао овој кући, и овој жени, и ономе кога је она носила у себи. И није се враћао по неколико дана, док га не би обузело сажаљење, и црна мисао о ПЦициној смрти. Али није ништа било ново. Она је само кашљала, румени колутови на лицу били су крупнији и сјајнији, по ноћи се знојила и тужила да је мали много мучи. Није још био ни дошао, а већ је мучио!

Није могао да гледа њеног оца у очи, које су биле мрачне и злослутне. Старац се нијао у свом ћурку некако болесно као да је био узет у једну руку и једну ногу. Шепусао је као падавичар. Али видело се, у његовим тврдим зеницама, да има једну тамну идеју. Можда је мислио на Цицино венчањег

Драгош је био миран само у крчми код Семиза, пред чашом вина. Тада је био потпуно свој. Размишљао је о једној жидовској афери, о неким добављачима који су згрнули силне новце на уљу од тиквиних коштица и продавали војсци